Raketni sistem PVO "patriot" (PAC 3) vatreno krštenje je doživeo 1991. godine prilikom invazije multinacionalnih snaga na Kuvajt, odnosno Irak. Po podacima zapadnih vojnih stručnjaka to je veoma efikasan PVO sistem koji je namenjen za obaranje aviona, krstarećih raketa i balističkih raketnih projektila. Rezultat njegove primene je uništenje 47 balističkih raketa tipa SKAD koje je Irak lansirao. Da li su tvrdnje zapadnih stručnjaka istinite ili je to samo marketinški posao radi prodaje sistema čiji je primat ugrožen ruskim PVO sistemima, pogotovu S-300, ostaje pitanje koje će se možda razrešiti u nekom budućem lokalnom ili većem sukobu.
Patriot je razvijen prvenstveno kao protivavionski sistem sedamdesetih godina i u operativnu upotrebu je uveden 1982. godine. Naoružanje mnogih armija dobija i komponentu u vidu balističkih raketa, bilo da su kupljene ili sopstvene proizvodnje, dometa od stotinjak pa do više hiljada kilometara. Patriotom američka vojska štiti vojne, industrijske i administrativne centre kao i druge važne objekte.
Mogućnosti ovog oružja nisu zanemarljive, može gađati ciljeve na daljini od 3 do 80 kilometara na visinama do 24.000 metara, što je ipak slabije od S-300 koji ima znatno bolje karakteristike (daljina do 200 km, visina 27.000 metara).
PVO sistem "patriot" sačinjava komandno mesto baterije odakle se upravlja sistemom, višenamenski radar koji može otkriti i identifikovati 100 ciljeva u vazduhu na daljinama do 150 kilometara kao i pratiti i navoditi rakete na osam ciljeva jednovremeno (S-300 jednovremeno može gađati 24 cilja). Tu je i lansirno oruđe (do osam lansera M 901 ) koje može biti točkaš ili guseničar, sa četiri vođene rakete MIM 104 brzine veće od 4 maha, vozila za transport i vuču, razna sredstva veze i druga oprema za elektronsko i inžinjerijsko maskiranje.
Lansirno oruđe, lanser, mora biti usmeren u pravcu odakle se očekuje napad što je jedan od nedostataka u odnosu na S-300 gde se rakete lansiraju vertikalno pa je sve jedno odakle nailazi cilj. Raketa MIM ima kombinovani sistem vođenja u različitim fazama leta koji obezbeđuju pouzdanost pogotka. Da bi se oborio jedan balistički projektil, potrebno je lansirati minimum dve rakete, što je slučaj sa svim srodnim sistemima.
Princip rada PVO sistema "patriot" je jednostavan iako je tehnologija veoma komplikovana. Približiti se raketi koja dolazi i eksplodirati osnovni je zadatak patriota. Ako je eksplozija dovoljno blizu delovi bojeve glave bi trebalo da unište neprijateljski projektil ili u najgorem slučaju da projektil skrenu sa putanje. Ova druga opcija nije baš poželjna prilikom odbrane gradova jer tako preusmerena raketa može izazvati štetu na drugom mestu.
Po završetku operacija u Zalivu američki predstavnici su izneli podatak da je "patriot" učestvovao u 47 misija od kojih su 45 bile uspešne. Ovaj podatak daje učinak od 96 odsto što je fantastičan rezultat. Armija je prihvatala dokaz o uspešnosti u svim slučajevima kada se na radaru projektil patriota samo približio "skadu", bez dokaza o obaranju.
Međutim, euforija koja je spala posle pobede koalicionih snaga, posle godinu dana, donela je naknadna ispitivanja koja su pokazala odnosno utvrdila da je samo 27 odsto misija bilo uspešno. Ipak ni to nije bio kraj pada "fantastičnog" patriota , tako da je daljim ispitivanjem, koje je inicirao američki Kongres, Kongresni biro zaključio da se samo u 9 odsto slučajeva, gde su pronađeni pouzdani dokazi, može govoriti o obaranju skadova.
Razlog ovako katastrofalnog učinka patriota je nemogućnost "razlikovanja" bojeve glave skada od njegovog tela jer se na određenoj visini, u završnom delu putanje, bojeva glava uz eksploziju odvaja od tela, pa dejstvo po nosaču (telu) nema nikakvog uticaja na ubojitost glave na zemlji. Iz ovoga možemo videti da bi "patriot" imao velikih problema da se nosi sa bilo kojim imalo savršenijim balističkim sistemom koji bi posedovao različite mamce za odvraćanje.
To ne znači da je patriot loš PVO sistem, iako je star više od dvadeset godina, pogotovo za obaranje aviona, ali očigledno ima problem sa presretanjem raketa koje imaju veliku brzinu leta. Ovaj nedostatak je dobra osnova za razvoj protivraketnih sistema na kojem američki stručnjaci već uveliko rade.
Нема коментара:
Постави коментар