Papirus

Prvi materijal za pisanje u istoriji izrađivan je od biljke papirusa i zvao se papirus. Papirus su oko 2000. godine pre nove ere pronašli Egip- ćani. Pune dve i po hiljade godina i više to je bio jedini raspoloživi pisaći materijal.
Papirus je biljka slična trsci; pripada porodi- ci oš grika. Izraste u visinu od jednog do tri metra. Stabljika mu je meka i ponekad debela kao čovečja ruka. Na vrhu stabljike nalaze se povijene vitke grane koje liče na tršavu neurednu kosu. Listovi papirusa su mali a koreni snažni.
Rimski istoričar Plinije ostavio je zapis o tome kako se pravio papirus. Stabljike biljke papirusa cepane su u trake koje su zatim poravna- vane. Središna traka bila je najšira i, prema tome, najkorisnija.
Trake su zatim ređane jedna pored druge, a preko njih su, pod pravim uglom, stavljane druge trake.
Takvi slojevi papirusa potom su lepljeni blatnja- vom vodom Nila ili lepkom od pšeničnog brašna. Listovi koji su na ovaj način dobijani posle toga su udarani čekićem ili su prostirani na sunce da se osuše.
Izvesno vreme je papirus predstavljao jedan od glavnih izvoznih artikala starog Egipta. Sva diplomatska dokumenta, na primer, ispisivana su na papirusu sve dok ga nije potisnuo pergament. Svaki komad papirusa obeležavan je posebnim pečatom kako bi se time potvrdila njegova vred- nost.
Od vitkih stabljika biljke papirusa izrađivane su korpe, a od debljih stabljika prostirke i jedra. Jezgro ili srž papirusa, kada se skuva, predstavljalo je hranu za siromašne, a kad se osuši koristilo se kao gorivo. Iz svega ovoga se vidi koliko je ova biljka u stara vremena bila korisna.