Na kraju 1980. IBM je odlučio da krene u ozbiljnu utakmicu
na tržištu personalnih računara
niske cene, koje se brzo razvijalo. Kompanija je osnovala
Odeljenje ulaznih sistema (Entry
Systems Division),
smešteno u Boca Ratonu, na Floridi, da razvije novi sistem. Odeljenje je
smešteno namerno daleko od IBM-ovog glavnog štaba u New
Yorku ili bilo kojeg drugog
objekta, sa željom da novo odeljenje bude sposobno da radi
nezavisno kao odvojena jedinica.
Ovu malu grupu činilo je 12 inženjera i konstruktora, pod
vođstvom Dona Estridga. Šef
konstruktora u timu bio je Lewis Eggebrecht. Odeljenje
ulaznih sistema je bilo zaduženo
za razvoj IBM-ovog prvog pravog PC-ja (IBM je razmišljao o
sistemu 5100, razvijenom 1975.
godine, kao o inteligentnom programabilnom terminalu pre
nego kao o pravom računaru,
iako je on to uistinu bio). Skoro svi ovi inženjeri bili
su premešteni u novo odeljenje sa
projekta System/23 DataMaster, koji je 1980. predstavio mali
kancelarije, neposrednog prethodnika IBM PC-ja.
Konstrukcija DataMastera uticala je mnogo na konstrukciju
PC-ja. Kod DataMastera
sve je napravljeno u jednom komadu, sa integrisanim
ekranom i tastaturom. Ovo je imalo
svoja ograničenja, pa su ekran i tastatura postali zasebni
elementi na PC-ju, ali su ipak
izgled PC tastature i električna konstrukcija prekopirani
sa DataMastera.
Nekoliko drugih delova IBM PC sistema takođe potiču od
DataMastera, uključujući
sabirnicu za proširenje (ili ulazno/izlazne slotove), što
podrazumeva ne samo fizički isti
62-pinski priključak, već takođe skoro istovetnu namenu
pinova. Ovo kopiranje bilo je
moguće jer je PC koristio isti kontroler prekida kao i
DataMaster i sličan kontroler direktnog
pristupa memoriji (DMA). Takođe, kartice za proširenje već
napravljene za DataMaster
mogle su se lako prepraviti za rad u PC-ju.
DataMaster je za CPU koristio Intelov procesor 8085, koji
je imao ograničenje adresiranja
na 64 Kb i osmobitnu unutrašnju i spoljnu sabirnicu
podataka. Ovakvo uređenje navelo je
tim konstruktora PC-ja da za CPU upotrebi Intelov procesor
8088, koji je nudio mnogo
veću granicu adresiranja memorije (1 M), i unutrašnju šesnaestobitnu,
ali samo osmobitnu
spoljnu sabirnicu podataka. Osmobitna spoljna sabirnica
podataka i sličan skup instrukcija
dozvolili su da se 8088 lako uklopi u raniju konstrukciju
DataMastera.
Estrigde i tim konstruktora brzo su razvili konstrukciju i
specifikacije za novi sistem.
Pored pozajmljivanja od System/23 DataMastera, tim je proučavao
tržište, što je takođe
imalo ogromnog
uticaja na konstrukciju IBM PC-ja. Projektanti su sagledali preovlađujuće
standarde i postojeće uspešne sisteme toga doba, učili iz
uspeha tih sistema, i u novi PC
ugradili su sve njihove mogućnosti – pa i više. Sa
parametrima za konstrukcije očigledno
izvedenim na osnovu zahteva tržišta, IBM je napravio
sistem koji je bio potpuno sposoban
da popuni prazninu na tržištu.
IBM je razvio svoj sistem (od ideje do isporuke sistema
koji mogu da funkcionišu), za
jednu godinu, koristeći postojeće konstrukcije i kupujući što
je moguće više komponenti
od drugih isporučilaca. Odeljenje ulaznih sistema bilo je
nezavisno od drugih odeljenja
IBM-a i moglo je da koristi pomoć izvan kompanije, ne
prolazeći kroz birokratske procedure
koje su zahtevale isključivu upotrebu IBM-ovih resursa.
IBM je razvoj jezika za PC i
operativnog sistema ugovorio sa malom kompanijom po imenu
Microsoft. Ova odluka
predstavlja glavni činilac koji je Microsoftu omogućio da
se danas učvrsti kao dominantna
sila u oblasti PC softvera.
Нема коментара:
Постави коментар