Jezik znakova

Život je često nemilosrdan prema onima čiji nedostaci ne nailaze na razumevanje. Na primer, hiljadama godina smatralo se da su gluvonemi opasni za društvo. U mnogim zemljama prema njima se postupalo kao da su maloumni i zatvarali su ih u ludnice. Često su ih i ubijali da ih uklone.
U XVI veku pojavio se čovek koji je hteo da po- mogne gluvonemima. Bio je to italijanski lekar Kardan. Verovao je da gluvonemi mogu da uče uz pomoć pisanih znakova. Svojim radom privukao je veliku pažnju, tako da je do XV11 veka izmišljena azbuka koja se izražavala prstima, slična današ- njem »govoru« prstima kojim se služe gluvonemi. Međutim, prošlo je još sto godina pre nego što je osnovana prva javna škola za gluvoneme u Lajpcigu. U svakoj civilizovanoj zemlji danas postoje institucije za obrazovanje gluvonemih i onih čiji je sluh teško oštećen.
Gluvoća može biti urođena ili stečena, i pot- puna ili delimična. Sluh može da se izgubi na više načina: kao posledica neke bolesti, usled ozbiljne povrede glave, ili oboljenja unutrašnjeg ili srednjeg uha i ušnog kanala.
Zašto gluvi ljudi ne mogu da govore? Gotovo uvek zato što gluv čovek nikada nije čuo izgovo- renu reč! Međutim, ovo može da se popravi. U stvari, skoro sva gluva deca normalne inteligen- cije mogu da nauče da govore ako se podvrgnu posebnoj nastavi.
Sve do pre sedamdeset i pet godina, gluve su učili da se sporazumevaju skoro isključivo zna- cima, izrazom lica i prstima. Pomoću azbuke prstima neki gluvonemi mogu da »izgovaraju« reči, slovo po slovo, brzinom od 130 slova u minu- tu. Ali, još uvek se najviše koriste jezikom zna- kova. Na primer, ako se kažiprst protrJlja preko usana, to znači »ne govoriš istinu«, a ako se sa tri prsta lako udari po bradi, to znađi »moj ujak«.
Danas se gluvi uče da shvate šta im se kaže, pa čak i da sami govore. Uče ih da posmatraju po- krete usana sagovornika, da gledaju i dodiruju usne i govorne organe svoga učitelja, pa da zatim, podržavajući ove pokrete, i sami govore.