Automati MP38 i MP40 - Šmajser

Ovo je, verovatno, najpoznatiji vojni automat svih vremena koji je u istoriju ušao pod potpuno pogrešnim imenom. Često su ga zvali Šmajser (Schmeisser) iako Hugo Schmeisser nije imao nikakve veze ni sa njegovom konstrukcijom, ni sa proizvodnjom (konstruktor je Vollmer, a proizvodio se u "Erma-Werke"). Ovo oružje prati jedan veliki mit, koji je počeo da se stvara već u prvim godinama rata. Predstavljalo je sinonim nemačke vatrene moći i „Blickrig“ doktrine uopšte. Nemci su ga koristili u svojim marketinškim kampanjama, na propagandnim plakatima. Za njegovu ogromnu slavu najvećim delom zaslužna je holivudska industrija u posleratnim godinama, gde se stekao utisak da je svaki drugi Nemac bio naoružan „Šmajserom“.

          Realnost je bila daleko drugačija „Šmajseri“ su bili relativno rijetko zastupljeni u naoružanju Vermahta. Od 1939. do 1945. proizvedeno je ukupno 908.317 komada automata oba modela, što je skoro zanemarljivo u odnosu na višemilionsku proizvodnju karabina K98k. Automat je na bojištu bio inferioran u odnosu na K98k, naročito na MG34, MG42 i Stg44. Istina, on je i zamišljen kao oružje tenkista, padobranaca i za blisku borbu u urbanim sredinama, dakle prvenstveno za specijalne trupe, a ne za opšti sastav. Konačno, tokom svoje eksploatacije iskazao je nekoliko opasnih nedostataka.

         

 NASTANAK

         Početkom 1938. nemački vojni Ured za oružje je od „Erfurter Maschinenfabrik“ (ERMA), zatražio razvoj automata pogodnog za naoružanje posada oklopnih vozila, tj. pogodnog za dejstvo kroz otvore na njima. Već početkom juna iste godine ERMA je vojsci ponudila MP38. Razlog ovako brzog odgovora na zahtev leži u tome što je fabrika iz Erfruta već imala razvijen svoj automat. Naime, nemački konstruktor Hajnrih Folmer je još dvadesetih godina pristupio rekonstrukciji automata sa slobodnim zatvaračem, MP18 9 mm Luger, čiji je plod bio automat VMP25 (Vollmer MP25). Međutim novom oružju je, od strane naručilaca, stavljeno niz zamerki od kojih je najkarakterističnija velika dužina povratne opruge, ali je uprkos svemu odobreno njegovo dalje razvijanje. Kasniji modeli su takođe imali mane VMP 26 – loše se pokazala zaštitna obloga cevi, VMP 30 – previsoka kadenca (700 met/min). Bez obzira na sve primedbe ERMA nastavlja da razvija oružje. Automat doživljava i svoju komercijalnu primenu, izvozi se, pod nazivom ERMA-MP (EMP, bivši VMP 31), u Bugarsku, Južnu Ameriku, a po nekim indicijama i u Kraljevinu Jugoslaviju. ERMA je vizionarski jos 1936. prilagodila EMP zahtevima oklopnih trupa. Klasični drveni kundak je zamenjen preklopnim metalnim, za sigurno držanje predvidjen je pištoljski rukohvat, uklonjena je prednja drvena obloga, a za prihvat automata levom rukom predviđen je usadnik okvira, koji je zbog udobnijeg prihvata postavljen pod uglom od 30° ulevo i nagnut nešto unapred. Osigurač okvira rešen je polugom plasiranom sa zadnje strane usadnika, zadržan je sistem teleskopske obloge opruge, regulator za jedinačnu i rafalnu paljbu, a na ustima cevi ugrađena je preklopna kuka, koja je služila za kačenje o spoljnu površinu puškarnice, pri dejstvu iz oklopnog vozila. Zadovoljni ovim rešenjem, pripadnici WaffenSS naručili su oko 10.000 primeraka EMP36. 

ZAHTEVI  VOJSKE

          Tako je ERMA 1938. po stizanju zahteva Ureda za oružje već imala spreman model automata i uhodanu proizvodnju. Za kratko vreme na oružju su izvršene minimalne prepravke po zahtevima naručilaca: masivni sanduk od glodanog čelika zamenjen je sandukom od profilisanog lima, automat je prilagođen samo automatskoj vatri, usadnik okvira postavljen je na sanduk pod uglom od 90° u obe ravni. Utvrđivač okvira zamenjen je dugmetom sa leve strane usadnika, zadnji drveni usadnik zamenjen je bakelitnim. Preklopna kuka na ustima cevi zamenjena je stalnim nastavkom i na kraju na donjem delu cevi dodata je šina za oslonac automata na zid otvora oklopnog vozila. Novo rešenje je prihvaćeno 29. Juna 1938. pod zvaničnim nazivom MP38, a serijska proizvodnja je počela 2. avgusta iste godine.

           

MASCHINEPISTOLE 40  (MP40)

 je do napada na Poljsku, dobio samo nekoliko hiljada MP38. Već u prvim danima rata pokazalo se da je neophodno preći na jeftiniju, bržu, masovnu proizvodnju oružja. Vojna industrija je, novim uslovima počela da se prilagođava 1939. U proizvodnji ručnog naoružanja počela je da se primenjuje tehnologija presovanja limova. Proizvodnja MP38 uz primenu novih tehnologija, startovala je između marta i jula 1940.  Tako nastaje novi model, MP40, koji je u suštini bio isto oružje, samo s razlikama koje su se odnosile na izbacivač, utvrđivač magacina (koji je u početku bio orebren a kasnije gladak) i sanduk. Dakle osnovna razlika je bila u načinu proizvodnje, jer je ovaj model koristio presovani lim i jednostavne sastavne delove koje su mogli da izrađuju i drugi proizvođaci  širom Nemačke. Upotreba visokokvalitetnog čelika se izbegavala u najvećoj meri, a za vezivanje delova koristilo se tačkasto zavarivanje. Masovna produkcija MP40 poverena je firmama „ERMA“, „Haenel“ i „Steyr“. Pri tome presovane elemente isporučivali su „Merz-Werke“ i „National Krupp Registrierkassen GmbH“, „Grazer Zwergwerk von Steyr“ isporučivao je pribor, okvire i punjače okvira.

MP40 je imao nekoliko varijanti, ali je spoljašnji izgled neznatno menjan. Najinteresantnija verzija je bio MP40/II. To je bio pokušaj da se parira ubojitoj snazi ruskog PPSh 41 sa tanjirastim magacinom u koji se smeštao 71 metak. Bio je prava noćna mora za nemačkog vojnika. Novi model je proizveden krajem 1943. godine i imao je duplo kućište magacina, u koja su mogla da se smeste dva magacina sa po 32 metka. Jedan je bio povezan stazom za punjenje, a kad se on isprazni, drugi se potiskivao na njegovo mesto, tj. ubacivao se novi. U praksi se to nije pokazalo dobro zbog velike težine i lošeg balansa. Ovaj očajnički pokušaj nije imao većeg uspeha i predstavljao je svojevrstan kuriozitet.Oružje sa drvenim kundakom, nastalo na osnovu MP40, poznato pod oznakom MP41 bilo je Haener-ova probna investicija, ali nikad nije prihvaćeno kao službeno oružje.

          NEDOSTATCI

          Tokom borbene eksploatacije , još u Poljskoj, vojnici su zapazili nekoliko nedostataka ovog automata. Prvo, dešavali su se zastoji posle prvog ispaljenog metka. Nemci su dugo proučavali razlog, ove po vojnika smrtonosne mane. Uočeno je nekoliko uzroka: vojnik je levom rukom obuhvatao okvir (po propisu smeo je hvatati samo za usadnik), čime je, tokom trzanja, dolazilo do njegovog krivljenja i fatalne promene ugla hranjenja. Vojnici su, prema uputstvu, podmazivali okvir, prašina koja je zapadala u unutrašnjost, vezivala se za ulje, što je trenje između zidova okvira i municije povećavalo sa koeficijenta 0,15 na 0,30. Osim toga, cik-cak raspored dovodio je do nepovoljnog međusobnog pritiska municije i promene položaja metka. Ova mana nikada nije u potpunosti otklonjena, iako je izdato strogo uputstvo o pravilnom držanju oružja, uvedena pojačana opruga donosača (što je kapacitet okvira smanjilo sa 32 na 28 metaka), i novi propis o čišćenju i održavanju.

          Drugu manu predstavljalo je slučajno opaljenje kada je zatvarač u prednjem položaju. Prilikom jačeg potresa, dešavalo se da zatvarač, usled inercije, „poleti“ unazad, izvrši punjenje i opaljenje. Kao privremeno rešenje, izdato je uputstvo o primeni specijalnog kožnog remena, koji je fiksiran oko cevi. A specijalnim jezičkom ručica zatvarača čvrsto je fiksirana. Ovo privremeno rešenje je čak i pohvaljeno, jer je remen prekrivao otvor za izbacivanje čaura i sprečavao prodor nečistoće. Kao trajno rešenje od sredine 1942. na svim proizvedenim automatima, stara ručica u vidu kuke zamenjena je novom, sa osiguračem koji je u prednjem položaju zatvarača upadao u izrez sanduka. Zamena je izvršena do sredine 1943. (adaptirani automati M38 oznaceni su kao MP38/40), a svi novoproizvedeni automati opremani su novim ručicama.