Sluzbeni PSI

Brojnim  eksperimentima naučno je utvrđeno da su pojedina čula kod pasa, bez obzira na evidentne razlike između predstavnika pojedinačnih rasa pasa, znatno razvijenije nego čovečije. Pored znatno veće površine nosne sluznice, koja kod nemačkog ovčara iznosi 150cm2, a kod čoveka samo 5cm2, gustina rasprostranjenosti vrlo osetljivih mirisnih  ćelija (u proseku 16puta veća kod pasa nego kod čoveka) utiče na to da je razvijenost i osetljivost čula mirisa kod pasa daleko veća. Utvrđeno je i da pas koji nije prosao obuku  može da razlikuje oko pola miliona različitih mirisa i to u tako malim koncetracijama u kojima ih ljudski nos uopšte ne može osetiti. Specijalističkom obukom ova sposobnost se može dodatno razviti.

Čulo sluha je takođe veoma dobro razvijeno, pogotovo kod predstavnika onih rasa koje imaju veće, pokretne ili uspravne ušne skoljke. Zvuk slabog iteziteta, koji čovek čuje na daljini od 4m, pas moze da registruje na daljini od 20m, lokalizujući pri tome njegov izvor uz odstupanje od maksimum 5 stepeni.

Uprkos tome što fiksne objekte vidi slabije nego čovek, pas je u stanju da i na razdaljini od 250-300m zapaža kretanje objekata i pokrete.

Najbogatiji ljudi potonuli sa TITANIKOM

Početkom 20. veka trojica najbogatijih ljudi u SAD i svetu bili su Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su nastradala u brodolomu "Titanika". Astor je bio najbogatiji čovek sveta, čija se imovina procenjivala na tadašnjih 500 miliona dolara! Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima. Astori su bili najuticajnija dinastija u Americi. Džon Džejkob Astor je obilato finansirao američku vojsku i važio je za velikog američkog patriotu.
Izador Štraus je bio vlasnik robnih kuća, a Benjamin Gugenhajm naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Ova trojica bogatih ljudi suprotstavljala su se formiranju američkih federalnih rezervi koje su imale ulogu zvanične američke centralne banke. Posle tragedije "Titanika", odnosno pogibije Astora, Gugenhajma i Štrausa, međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.
Prema analizi koju je napravio Dag Jurči, glavnu ulogu u potapanju "Titanika" imao je zapovednik broda Edvard Smit. Belfast je većinom protestantski grad i jezuiti su ih mrzeli, pa je sasvim moguće da je brod građen s namerom da bude potopljen. Jurči tvrdi da je kapetan broda Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu, a strogo prikriven način rada jezuita najveća je nepoznanica.
Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom? To je otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u Irskoj, koji je u trenutku isplovljavanja "Titanika" iz Sautemptona bio na njemu. On je u Kvinstaunu napustio brod koji će tri dana kasnije doživeti katastrofu. Pre nego što je izašao sa broda, napravio je seriju odličnih snimaka, koji će odmah posle nesreće osvanuti na naslovnim stranama velikih svetskih listova.

Lepenski vir

Lepenski Vir je spektakularno arheološko nalazište u Srbiji koje je kolevka Evrope. Lepenski Vir je i naziv velikog vira na sredini Dunava kod Đerdapske klisure, zvane "gvozdena kapija", udaljen oko 15 km od Donjeg Milanovca. Lepenski Vir je otkrio i istražio šezdesetih godina 20. veka prof Dragoslav Srejović, u delu projekta očuvanja arheoloških iskopina tokom izgradnje veštačkog jezera uzvodno od izlaza Dunava iz Gvozdene Kapije. Gvozdena kapija poseduje izvanredno očuvano prirodno okruženje, sa posebno povoljnom mikroklimom. Zahvaljujući gustini padavina, blagim prelazima godišnjih doba, relativnoj atmosferskoj vlaznosti, odsustvu oštrih vetrova i velikih promena temperature, krečnjačkom zemljištu koje zadržava toplotu, kao i sigurnim izvorima hrane, stanovnicima Lepenskog Vira je bilo jednostavno da ostvare svoju kulturu, čije bogatstvo i originalni sadržaji ne mogu da se porede sa ni jednom kulturom toga doba, kao ni kulturama kasnijih perioda. Djerdapska klisura sa Gvozdenom kapijom je središte Nacionalnog Parka Djerdap, u prijemnoj fazi UNESCO svetskog nasledja.

Lepenski Vir je mezozoički arheološki kompleks, što znači da datira iz srednjeg kamenog doba. Lepenski Vir je bio naseljen prvim stočarima u Evropi oko 8000 godina p.n.e., nakon otapanja ogromnih ledenih glečera koji su obuhvatali veći deo severne hemisfere, kada je klima postala toplija. Blaga klima na rečnim terasama Dunava, sa stenovitim vrhom Treskavcem, trapezastog oblika, odmah preko puta, privlačila je stanovnike kulture Lepenskog Vira. Ljudi Lepenskog Vira su bili "deca Sunca" i gradili /današnjim ljudima neobične/ kolibe jedinstvenog trapezastog oblika, sa ulazom okrenutim prema Dunavu i pravouganim ognjištem ozidanim kamenim blokovima, kao i sa malenim grobovima u istoj jedinici. Ognjistu i vatri je davano centralno mesto prema istoku, cime je naglasavana veza sa radanjem topline i svetlosti izlazeceg Sunca. Kuća je značila stabilnost i sredjenost, a kosti predaka su pojačavale tu stabilnost i vezu sa prošlošću. Lepenski Vir je najpoznatiji po vrhunski isklesanim kamenim figurama ljudi sa velikim očima i ribolikim usnama, verovatno u svrhu obožavanja idola lovaca i ribara, zavisnih od moćne reke Dunav, koji predstavljaju najstarije primere kamene plastike i prvu monumentalnu umetnost nastalu nakon Ledenog doba. Najnovija arheološka istraživanja potvrdjuju da su u ovom području boravili stanovnici 30.000 godina pre nove ere. Zivot na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada se njegovi stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama. Lepenski Vir je Spomenik kulture od izuzetnog značaja, pod zaštitom Republike Srbije. Na arheološkom nalazištu Lepenski Vir i svojevrsnom praistorijskom muzeju na otvorenom, otkriveni su primerci nakita i oruđa od kosti i kamena, kao i isklesane kamene ploče sa simbolima i znakovima koji najverovatnije predstavljaju osnovno pismo čovečanstva /vinčansko pismo/

Maslina

Smatra se da je to vrlo stara kultura, poreklom verovatno iz Sirije. Gajenje masline ograničeno je niskim negativnim temperaturama. Najviše se gaji u pojasu Sredozemnog mora: u Španiji, Italiji, Grčkoj, Portugaliji i drugim.

Maslina se gaji na uobičajan način kao i druge vrste voćaka. Zemljiste se pripremi na celoj površini ili se kopaju jamići. Dubina nakoju se zemljište priprema iznosi 60 do 70cm. Sadnice se proizvode kaletmljenjem ili na neki od vegetativnih načina razmnožavanja.

Maslina se odlikuje krivim deblom, koje je usukano i kvrgavo. Kruna može da se formira po želji. Donosi plod na jednogodišnjim grančicama. Zimzeleno je jer listovi otpadaju posle 2 do 3 godine. Vrlo kasno cveta. Plod je koštunica sa podkožicom, tamne boje kad plod sazri. Veličina ploda varira od 2 do 25 grama.

Od cvetanja do sazrevanja plodova potrebno je 110 dana. Sazreli plodovi sadrže oko 22% ulja, mada procenat najviše zavisi od sorte.

Morfološke i fiziološke osobine šljive

Šljive imaju stablo osrednjih razmera, a mogu biti i žbunaste. Koren se razvija dosta duboko glavna masa žila ide do 0,10 do 0,70 m dubine. Do 50 cm dubine nalazi se 70% mase korenovog sistema. Pojedine žile dostižu i do 2 m. U horizontalnom pravcu korenovog sistemase razvija 8m i više. Prem tome žile se razvijaju više površinski. Odlika šljiva je da u velikoj meri razvijaju izdanke i izbojke. Zahvaljujući tom svojstvu šljiva je veoma rasprostranjena voćna vrsta ne samo kod nas već i u nekim drugim Evropskim zemljama.

Šljiva ima piramidalnu ili okruglu krunu, koja se kod raznih sorti često osetno razlikuje.

Cvetni pupoljci šljive formiraju se po pravilu od jula, mada vreme početka formiranja zavisi od mnogih činilaca: početak vegetacije, veličine prinosa, vremenskih prilika, primenjene agrotehnike... cvetni pupoljci su pojedinačni sa jednim, dva ili tri cveta. Iz pupoljka se razvija cvet i lišće. Cvet je beo ili zelenkastobeo i sitan.

Rodnost šljive je vrlo različita (50-250 kg) po stablu.

Poreklo, značaj i rasprostaranjenost jabuke

Jabuka spada u najrasprostranjenije i privredno najkorisnije vrste voćaka. Za gajenje jabuke postoje povoljni uslovi u Evropi, Severnoj Americi i nekim delovima Azije. Azija je verovatno ishodni centar jabuke. Najveći broj vrsta divljih jabuka je iz Azije i to sa područja Himalaja. Gajenje jabuke se preko Grčke širilo u evropske zemlje. Proizvodnja jabuje je, u odnosu na drugo voće, najveća. Najviše jabuka proizvodi Evropa 60% od ukupne svetske proizvodnje. Svetsko tržište je snabdeveno tokom cele godine svežom jabukom. Procenjuje se da se u svetu proizvede 25.000.000 tona jabuke. Najveći proizvođači su SAD, Italija, Fracuska, Nemačka, Japan, Poljska i dr.

Jabuka se koristi za potrošnju u svežem stanju i u industriji. Njeni plodovi troše se u svežem stanju tokom cele godine. Ona je vrlo značajna i zbog toga što je, kod nas, po broju stabala na drugom mestu.

Uticaj alfatoksina na ljude

Афлатоксини су природни микотоксини које производе многе врсте Аспергиллус гљива, од којих су најзначајније Аспергиллус флавус и Аспергиллус параситицус. Афлатоксини се стварају на пољу и током складиштења, а најчешће се могу наћи у кукурузу, сусаму, кикирикију, памуку, пиринчу, пистаћима, семенкама бундеве, бадему, лешнику, сунцокрету, соји, сушеном воћу, зачинима, млеку и млечним производима и месу.

Утицаји афлатоксина на здравље:

Због широке распрострањености буђи у природи, и због чињенице да житарице и бројне супстанце које се добијају из житарица улазе у састав великог броја прехрамбених производа, као и због релативне хемијске стабилности афлатоксина, готово је неминовно да се у свакодневној исхрани сусретнемо са микроскопским количинама ових отрова. Ипак, метаболизам људи је у поређењу са другим животињским врстама приметно отпорнији на појаву афлатоксина у храни, за шта највероватније треба захвалити еволутивној прилагођености људи на исхрану житарицама. Животињске врсте попут риба и паса, које се природно не хране житарицама, нису имале потребу да развијају хемијске одбрамбене механизме против ових супстанци, тако да су оне знатно осетљивије на њих.

Б1 афлатоксин је једина супстанца из групе афлатоксина која се налази на листи канцерогених материја. Показује штетне утицаје пре свега на ћелије јетре, како у смислу токсичности, тако и у смислу повећања ризика за појаву рака јетре. Ипак, медицинске студије указују на то да се рак јетре ретко јавља само као последица интоксикације афлатоксином Б1, већ је потребно да она буде удружена са другим факторима ризика попут хроничне инфекције вирусом хепатитиса и сл.

На појаву афлатоксина су најосетљивија деца. Код деце хронично изложене дејству високих концентрација ових супстанци појављују се озбиљне сметње у физичком и психичком развоју, а примећује се и повећана вероватноћа појаве рака јетре у каснијим животним добима. Нарочито су осетљива деца са већ постојећим другим имунолошким проблемима, као и деца која оскудевају у храни. Због наведених фактора ризика, утицај афлатоксина на младе најизраженији је у одређеним областима Подсахарске Африке.

Преживари у свом телу поседују биохемијске одбране против афлатоксина, што значи да они, уколико се хране контаминираном храном, врше њихово делимично инактивирање, тако да се у свежем млеку крава не може наћи опасни и канцерогени Б1, већ његов дериват, знатно мање опасан М1 афлатоксин за који за сада само постоји сумња да је канцероген. Афлатоксини се никада не излучују у потпуности из тела животиња, због чега се неке од ових супстанци могу налазити и у месу које се користи за људску исхрану - у веома малој количини у мишићима (“црвеном” и “белом” месу), у највећој мери у изнутрицама (унутрашњим органима), а пре свега у јетри (“црној џигерици”).

М1 афлатоксин се не разграђује пастеризацијом нити процесима који се примењују у циљу смањивања садржаја масноћа у млеку, што значи да се може наћи у свежем, пастеризованом и дуготрајном млеку. Други процеси за прераду млека (тј. ферментација) којима се добијају млечне прерађевине разграђују афлатоксине или везују њихове молекуле у виду неутралних протеинских комплекса, тако да се они по правилу не могу наћи у активном стању у сиру, киселом млеку, јогурту и сродним производима.

Одређене имунолошке студије сугеришу да повећање уноса свежих биљних намирница попут шаргарепе, целера и першуна ублажује штетне утицаје афлатоксина на здравље људи.

Sve što ste ikada hteli da znate o CIGLI

Opeka ili cigla je zidni građevni materijal koji se dobija formiranjem, sušenjem i pečenjem plastične smese glinenog materijala, peska i vode. Opeka je najmasovniji proizvod keramičke industrije.

Podela opeka:
Puna opeka, šuplja, zidni blokovi, monta, specijalna opeka...

Puna opeka:
Dobija se pečenjem, mašinski ili ručno oblikovanjem gline.

Uslovi kvaliteta:
Pravilan oblik, pravilnih ivica i ravnih strana. Dimenzije su 250/120/65 mm. Površina može da bude glatka i izbrazdana (dubna brazde maks 5 mm.)
Pukotine u pravcu debljine su dozvoljene, stim da ne budu jedna nasuprot drugoj,
Marka pune opeke je 7,5; 10; 15; 20 (bar 0,1 Mpa),
Procenat upijanjanvode mora da iznosi u proseku min 6%.
Treba da je otporna na mraz
Ne sme da sadrži soli rastvorljivih u vodi više od 2%
Ne sme da sadrži slobodnog živog kreča u količini i veličini koja bi štetno uticala na trajnost opeke, odnosno dovela do raspadanja i oštećenja
Skladištenje se vrši u pravilnim slojevima, po markama. Isporučuje se sa ambalažom ili bez nje, ali se utovar i istovar obavljaju bez bacanja.

Fasadna puna opeka od gline:
Fasadne pune opeke su elementi od pečene gline. Marke opeke su: 10, 15, 20 [bar 0,1 Mpa]. Namenjene su izradi spoljnih i unutrašnjih zidova koji se ne malterišu.

Fasadna puna opeka od gline:
Fasadne pune opeke su elementi od pečene gline. Marke opeke su: 10, 15, 20 [bar 0,1 Mpa]. Namenjene su izradi spoljnih i unutrašnjih zidova koji se ne malterišu.

Uslovi kvaliteta:
Mogu biti prirodne boje ili površinski obrađene (angobirane, reljefne itd.)
Moraju biti oblika pravougaonog paralelopipeda, 250/12/65 (55) mm, pravih oštrih ivica, ravnih strana, a mogu imati i zaobljene ivice,
Moraju imati po dve susedne bočne površine čisto izrađene
Površine mogu biti ravne, brazdane ili žljebljene.
Okrnjene ivice ili rogljevi dozvoljavaju se na tri mesta u dubini 15 mm stim da se ne smeju nalaziti na dvema vidljivim (u ugrađenom stanju) stranama<
Na vidljivim površinama ne sme da bude prslina i pukotina
Vidljive površine ne smeju da budu iskrivljene
Upijanje vode mora da iznosi najmanje 6% a najviše 18%
Moraju biti postojane na mrazu
Opeke ne smeju sadržavati slobodnog kreča koji bi štetno uticao na njihovu trajnost i estetski izgled
Ne smeju sadržavati soli koje kada ih voda rastvori mogu izazvati iscvetavanje i na vidljivim površinama. Soli rastvorljivih u vodi ne sme biti više od 0,1 %.

Adolf Hitler

Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889 — Berlin, 30. april 1945) je bio nemački političar i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar. Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934. Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine.

Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh.

Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939, zbog čega su Velika Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat.

Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja, poznatiji kao holokaust.

U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u firerovom bunkeru.

Kosovo 1389

Kosovska bitka (ili boj na Kosovu) je vođena na Vidovdan 15. juna 1389. godine (praznik joj je danas 28. juna po Gregorijanskom kalendaru) nedaleko od Prištine, između srpskih i osmanskih snaga. Srpske snage je predvodio knez Lazar Hrebeljanović i među njima su bile i snage njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turske vojske nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.

U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova (Miloš Obilić) je uspeo da ubije sultana Murata. Njegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.

Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu.

Lazarevi naslednici su pod pritiskom mađarskih napada (jesen 1389) i njihovih kontakata sa Vukom Brankovićem, sklopili u prvoj polovini 1390. godine mir sa Bajazitom i priznali njegovu vrhovnu vlast. Uz pomoć njegovih trupa, oni su uspeli da potisnu Mađare i povrate izgubljene predele u zapadnoj Srbiji.

Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi. Ona je tokom narednih vekova postala centralni motiv srpske narodne epske poezije i centralni motiv srpskog nacionalnog identiteta.

Holokaust

Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika. U rane primere Holokausta uključuju se pogrom tokom Kristalne noći i Eutanazijski program T-4, što se kasnije razvilo u upotrebu odreda smrti i koncentracionih logora, kao i masovne i centralno organizovane pokušaje da se usmrti svaki mogući pripadnik skupina na koje su ciljali nacisti.
 
Evropski Jevreji bili su glavne žrtve Holokausta, koji su nacisti zvali Konačno rešenje jevrejskog pitanja. Kao posledice Drugog svetskog rata, pa i samog Holokausta, prvo je došlo do suđenja i Nirnbergu, gde je istaknutim nacistima suđeno za zločine tokom rata. Kao kulturološka revolucija, došlo je i do entnacifirunga — denacifikacije, kao i do Dogovora o reparacijama između Izraela i Zapadne Nemačke. Ceo proces prati i poricanje Holokausta, kojim se Holokaust prikazuje kao sasvim opravdano delo.
Poreklo reči

Holokaust (grčki olokauston: potpuno spaljen, od prefiksa olo i kauston, spaljen) je žrtva paljenica bogovima ili dušama pokojnika kod Grka i Rimljana, pri kojoj se obično (za razliku od drugih tipova žrtava) spaljivala cela žrtvena životinja. Kod starih Izraelaca postojao je analogni obred spaljivanja celog jagnjeta (hebrejski olam kalil: uništenje ognjem).

Reč Holokaust prvi je za taj genocid (koji sami Jevreji označavaju hebrejskom rečju Šoa - nevolja, uništavanje) upotrebio crkveni sabor protestantskih crkava tadašnje Zapadne Nemačke. Postepeno je ušao u opštu upotrebu i danas je to osnovno značenje reči. Upotrebljen je zbog posebnog značaja i intenziteta mržnje prema Jevrejima i ideološke osude judaizma, koja se izdvaja od postupaka prema drugim nacističkim žrtvama, a ima svoje duboke korene u hrišćanskoj civilizaciji (antisemitizam).

Termin je postepeno ušao u opštu upotrebu u raznim jezicima do 1970-ih godina. Međutim, u Opštoj enciklopediji JLZ, 3. svezak (1977), u članku Holokaust navodi se samo izvorno značenje.

Postoje razlike u opsegu primene pojma. U širem značenju, obuhvata i genocid nad Romima i Slovenima, kao i uništavanje drugih grupa koje je nacistički režim sprovodio: homoseksualaca, duševnih bolesnika, političkih protivnika, poljskih i sovjetskih ratnih zarobljenika, Jehovinih svedoka itd.

Juda Iskariotski

Juda Iskariotski je (prema Novom zavetu) najviše poznat kao izdajica Isusa Hrista, kojeg je odao nakon Poslednje večere Farisejima u Getsemanskome vrtu sa poljubom na levu strana lica. Takav čin podmuklog izdajstva se i danas zove judin poljubac. Juda je izdao Isusa Hrista za 30 srebrenika (tirskih šekela) koje mu je platio jevrejski sveštenik Kajafa.

Nakon toga što je uvidio šta je uradio, Juda Iskariotski je (prema Matejevom jevanđelju) vratio pare Jevrejima a potom se obesio o drvo nazvano lat. Cercis Siliquastrum koje se danas zove Judino drvo.

Imhotep

Imhotep je bio egipatski beležnik i arhitekta. Živeo je oko 2650. p. n. e. u vreme Starog carstva (2635. - 2155. p. n. e.) Njegovo ime je pronađeno na postolju skulpture faraona Džosera iz III. dinastije, pronađene 1926. u Sakari. U to vreme je sagradio najstariju piramidu u Egiptu. Imhotep je tako pokrenuo revoluciju u arhitekturi.

Ovaj visoki kraljev službenik je prvi umetnik čije je ime ostalo zabeleženo i najverovatnije je i prvi koji se upustio u podizanje kamenih građevina. Imhotep je upravljao gradnjom Džoserove piramide, kao i zdanjima koja su je okruživala. Stepenasta piramida faraona Džosera (oko 2667.- 2648. p. n. e.) je prva piramida u Egiptu, i prvi spomenik uopšte sagrađen od klesanog kamena. Iako je u početku bila građena kao mastaba (arabizam koji znači stepenica ili klupa) kakve su do tada bile kraljevske i plemićke grobnice, njena veličanstvenost pokazuje veliku moć i prestiž egipatske monarhije. Imhotep ju je izgradio tako što je napravio šest trapezastih mastaba složenih jednu na drugu, čime je dobio oblik stepenaste piramide unutar piramidskog kompleksa koji je okružen visokim zidom. Neki veruju da je arhitekt to učinio da bi se grobnica videla preko zida koji je okružuje. Piramida je središnje obeležje pogrebnog kompleksa koji liči na palatu i prvobitno je bila obložena belim krečnjakom.

Osim što je bio proslavljeni egipatski graditelj piramida, bio je i lekar, a vladao je i najvećom državom toga doba na svetu. Imhotepa su Egipćani slavili kao mudraca i dve hiljade godina kasnije. Štaviše, čak su ga i u ptolemejskom dobu poštovali pod grčkim imenom Imuthes kao boga medicine. Njegove skulpture iz toga doba prikazuju mudrog pisara koji sjedi sa smotanim papirusom na dlanovima.

Imhotep je jedna od najvažnijih ličnosti iz drevne istorije, čovek koga su istoričari nazvali prvim poznatim genijem. Grobnica ovog velikog mudraca još uvek nije pronađena.

Tutankamon

Tutankamon , također i Tutankhamon (Tutanhamun) bio je 12. Egipatski faraon, u početku nazvan i Tutankhaton, koji je vladao do 18. egipatske dinastije. Vladao je od 1334.- 1323. pr.Kr. u razdoblju nazvanom Nova država. Kraljevsko mu je ime bilo Tut-ankh-amun Heqa-iunu-shema Neb-kheperu-re. Tutankhaton mu je bilo prvotno ime, zbog povezanosti sa Atonom, Sunčevim diskom i znači "Aton je život Thotha."

Smatra se da je Tutankamon bio sin faraona Ekhnatona i njegove sporedne žene Kije. Također se pretpostavlja da je rano djetinjstvo proveo u Sjevernoj palači Ekhnatonovog glavnog grada Amarne i nakon iznenadne očeve smrti zasjeo je na prestolje kada mu je bilo samo 9 godina. Već tako mlad bio je oženjen sa svojom starijom polusestrom Ankhsenamon. Budući da je monoteistička religijska revolucija njegova oca ostavila Egipat u kaosu, tako mladi faraon nije mogao imati autoritet. Bio je samo igračka u rukama moćnog svećenstva, kojemu je glavni cilj bio povratak stare politeističke religije. U njegovim odlukama najveću je ulogu imao Ay (svećenik, vezir, te prvi ministar). Uskoro je vraćena stara religija, Ekhnatonova prijestolnica Amarna je razorena, a Teba je opet postala glavnim gradom.

S vojnoga gledišta malo se događalo tijekom njegove vladavine, te je upitno je li mladi faraon ikada osobno sudjelovao na bojištu. Većinu zasluga za povratak vojne moći, te ponovno osvajanje dijelova Nubije imao je njegov general i vojni zapovjednik Horemheb.
Tijekom njegove vladavine, u velikome Amonovu svetištu u Luxoru i Karnaku, podignuti su kipovi koji prikazuju Tutankamona i njegovu ženu kao inkarnacije starih bogova, Amona sa svojom ženom Mut. Tamo je dovršena i velika kolonada stupova koju je započeo Tutankamonov djed Amenofis III.. Iz toga doba poznata je i tzv. "Stela restauracije" koja govori o ponovnom uspostavljanju reda i mira u Egiptu te okrivljuje Tutankamonava oca Ekhnatona za revoluciju i kaos koji je Egiptu priredio.
To potvrđuje forenzička analiza njegove mumije, kao i činjenica da nije umro prirodnom smrću. Na njegovoj lubanji nađena su ostećenja, a je li je to rezultat ubojstva ili incidenta (npr. pad s kočije) ne može se ustanoviti. Mnogi vjeruju da je ubijen, možda po naređenju Aja, njegova dvorjanina, koji se nakon faraonove smrti našao na prijestolju. Pokopan je na brzinu u Dolini Kraljeva, u grobnici namijenjenoj za njegovoga vizira koja je svojom veličinom bila premalena u odnosu na druge faraonske grobnice.

Mumija Tutankamona ostala je slabo očuvana, kao rezultat lošeg balzamiranja. Naime, Carter je mumiju razrezao na dijelove kako bi ju mogao izvaditi iz sarkofaga jer su se topive smole za vrijeme mumifikacije pretvorile u ljepilo.

Tutankamonova smrt ostavila je prijestolje ispražnjenim i bio je to trenutak u kojem se njegova mlada udovica Ankhesenamun našla u teškom položaju. Pritisnuta sa svih strana ambicioznim i mnogo starijim muškarcima nego što je sama bila, povukla je neočekivani i zapravo korak bez presedana u egipatskoj povijesti. Napisala je poruku Supiluluimi I, kralju Hetita.
Objasnila mu je da je njen suprug umro i da ona nema sinova dok ih on ima mnogo. Zatražila je da pošalje jednog od njih da je oženi i tako nastavi kraljevsku lozu. Evidencija o ovom dogadjaju ne dolazi iz egipatskih zapisa već zahvaljujući iskopavanjima u Hattusasu (Boghazkoy) u Turskoj - glavnom gradu onda moćnog kraljevstva Hetita. Kralj je ispočetka bio sumnjičav, a tad je poslan princ Zannanza da prihvati kraljičinu ponudu. Izgleda da nije stigao dalje od granice kad je ubijen. Ovo treba pripisati dvojici ljudi koji su u trenutku Tutankhamonove smrti zapravo upravljali kraljevstvom: vezir Ay i komandant vojske Horemheb. Oba su kasnije bili faraoni; Ay je oženio Tutankamonovu udovicu Ankhesenamun (protiv njene volje) i kada mu više nije bila potrebna, vjerojatno ju je dao ubiti. Vladao je jedva četiri godine, jer je već bio u poodmakloj dobi. Nakon njega, faraon je postao Horemheb - još jedan od velikih egipatskih vladara, koji je učinio sve kako bi uništio (iz još nepoznatih razloga) sve tragove Tutankamonove vladavine.

U studenom 1922. godine otkrio je Howard Carter grobnicu praktički nepoznatog faraona čije je ime, Tutankamon, uskoro postalo tako poznato i slavno da je zasjenilo imena drugih faraona. U trenutku ovog otkrića Dolina kraljeva se, s arheološkog stajališta, smatrala za mjesto gdje se ne može nešto otkriti. Međutim, silna upornost Howarda Cartera srećom se isplatila. Vođen otkrićem nekoliko predmeta što su nosili Tutankamonovo ime, Carter je vjerovao da kralj mora još ležati negdje u dolini u nekoj neotkrivenoj grobnici.
Poslije mnogo godina frustrirajućih radova u dolini, konačno su se pokazale nekakve stepenice 4. studenog 1922. godine, točno nasuprot sjeverne strane ulaza u grobnicu Ramzesa VI. Slijedeći dan stepenice su bile očišćene i ukazala su se blokirana vrata s pečatima drevnih čuvara Doline kraljeva. Iza tih vrata ležalo je arheološko otkriće stoljeća. U grobnici je pronađeno 6 zaprega, 4 ceremonijalna kreveta, 130 štapova te ogromna količina ogrlica i drugog nakita.
No pravo se iznenađenje krilo u pogrebnoj dvorani, gdje je Carter pronašao 4 škrinje, položene jedna unutar druge a unutar zadnje se nalazio kameni sarkofag s 3 antropoidna sarkofaga, također položena jedan unutar drugog. Posljedni je bio od čistog zlata, a unutar njega se nalazila faraonova mumija koja je na sebi nosila znamenitu zlatnu masku (danas najpoznatiji objekt iz Tutankamonove grobnice), a sve je to bilo u kovčegu od čistog zlata koji je sam imao preko 110 kg. Ukupan sadržaj ležao je u još dva veća drvena kovčega koji su i sami bili obloženi zlatom i briljantima. Konačno, krasan sarkofag od crvenog kvarca služio je za smještaj toga svega.
Izrada svega ovoga tako je lijepa da te predmete čini vanvremenskim: i danas se doimaju tako svježe i živo a napravljeni su prije 3300 godina. U cijeloj grobnici bilo je preko 3500 predmeta, uglavnom od čistog zlata. Carter je bio razočaran što nije pronašao nikakve pisane dokumente o faraonovoj vladavini, tako da i danas o dječaku kralju znamo vrlo malo.
Premda je ustanovljeno da je pokušana provala u grobnicu dva puta neposredno nakon pokopa, njen sadržaj je praktički ostao netaknut i po svom obujmu i po vrijednosti predmeta predstavlja nešto stvarno izvanredno. Treba imati na umu da je Tutankamon bio sjenovita i malo poznata figura iz kasne XVIII. dinastije, nimalo nalik na velike i slavne faraone. Kako je njegova grobnica sadržavala veliko bogatstvo, postavlja se pitanje kakve su tek vrijednosti bile pohranjene u grobnicama velikih faraona egipatske povijesti. Nažalost, ta je grobnica jedina ostala neopljačkana od svih grobnica u Dolini kraljeva.

Tutankamonovo prokletstvo

Oko otkrića grobnice se razvila legenda, koja se ukratko može ovako prepričati:
Početkom 1922. godine lord Carnarvon, strastveni egiptolog, otišao je u Egipat u potrazi za Tutankamonovom grobnicom. Lord Haman (najpoznatiji okultista toga doba) poslao mu je brzojavom: "Lord Carnarvon. Ne ići na grob. Pri neposluhu opasnost. Pri nepoštovanju bolest. Nikad više zdrav. Smrt će vas zateći u Egiptu." Carnarvona je brzojav zabrinuo pa se obratio još dvojici vidovnjaka koji su mu također prorekli smrt. No lord se ipak nije dao omesti. 17. veljače 1923. lord sa svojim partnerom Howardom Carterom otvorio je Tutankamonovu grobnicu. Zanimljivo je da je upravo prije nego što su otvorili grobnicu, egipatska kobre, koja se smatra zaštitnicom i simbolom faraona, pojela Carterovog kanarinca, mnogi su to protumačili kao upozorenje na prokletstvo. U grobnici su pronašli nerazmjerna bogatstva: zlato, dragulje, bisere...ali i sarkofag u kojemu je bilo položeno mumificirano faraonovo tijelo. Iznad sarkofaga je bio obješen natpis: "Smrt će snaći one koji ometaju faraonov san." Dva mjeseca nakon otvaranja grobnice lord Carnarvon počeo je osjećati se loše. Ubrzo je umro. Njegov sin se prisjeća: "U trenutku kad je moj otac umro, u Kairu su se ugasila sva svjetla. Mi smo zapalili svijeće i molili!" Te je noći lordov pas u njegovu rodnom dvorcu u Engleskoj odjednom počeo lajati bez razloga. Zatim je legao i uginuo.
Carnarvonova smrt dovedena je u vezu s ubodom komarca koji je vjerojatno izazvao upalu. Neobično je što je faraonova posmrtna maska imala sićušnu napuklinu na istom mjestu gdje je lorda ubo komarac. Tri dana nakon lordove smrti umro je američki arheolog Arthur Mace, jedan od voditelja tima. Pao je u komu prije nego što su mu liječnici stigli pomoći. Epitolog George Gold, Carnarvonov prijatelj, odmah je otputovao u Kairo. Kao prvo je razgledao faraonov grob. Sutradan je dobio visoku temperaturu. Nakon 12 sati je umro. Radiolog Archibald koji je rendgenski pregledao faraonovo truplo obolio je te je prebačen u Englesku, umro nakon nekoliko dana. Lordov osobni tajnik, tijekom ekspedicije je pronađen mrtav u postelji jer mu je zatajilo srce. Britanac Joel Wood je bio prvi koji je pozvan da razgleda grobnicu. Nedugo nakon toga je umro od tajanstvene groznice. U roku od šest tjedana nakon otvaranja grobnice umrlo je 12 ljudi koji su u otvaranju sudjelovali. Nakon sedam godina samo su još dva člana prvotne ekipe bila živa. Ukupno, 22 ljudi koji su imali veze s ekspedicijom je umrlo.
Većina stručnjaka odbacuje ovu priču, a sam Howard Carter je živio još 17 godina nakon otkrića grobnice i umro u 64. godini života.

 

Baruti

Kompozitni baruti

Kompozitni baruti nastaju mešanjem mineralnih jedinjenja bogatih kiseonikom i veziva organskog porekla koje je istovremeno nosilac gorovnih materija. U ovu vrstu baruta spada crni barut i kompozitni raketni barut.

Koloidni barut

Koloidni baruti su vrsta baruta koji nastaju želatinizacijom molekula nitroceluloze dejstvom pogonskog rastvarača. Za razliku od crnih, osnovu koloidnih baruta čini nitroceluloza. Budući da pri sagorevanju daju vrlo malo dima, ovi baruti su poznati pod nazivom malodimni ili bezdimni baruti.

Prema broju eksplozvnih sastojaka koloidni baruti se dele na: jednobrazne, dvobrazne, trobrazne. Osim aktivnih komponenata koloidni baruti sadrže i dodatke kao što su stabilizatori i flegmatizatori.

 

Nitrocelulozni baruti

Nitroceluloza se dobija nitrisanjem celuloz u smeši azotne i sumporne kiseline. Od mogućih vrsta celuloze u prvom redu se koristi pamučna celuloza (linters). Nakon što se sa plod apamuka skinu dugačka vlakna namenjena za tekstilnu industriju, preostala kratka vlakna se koriste za fabrikaciju nitroceluloze. Lintres sadrži 90% celuloze. Sledeća sirovina je drvena celuloza koja se dobija preradom četinara ili lisnatog belog drveta. Prema izvršenom stepenu nitracije postoje dve vrste nitroceluloze:

visokonitrisana (NC-1) sa 12,9-13,5% azota (N)

niskonitrisana (NC-2) sa 11,8-12,5% azota (N)

Merenje uglova priručnim sredstvima

U praksi se uglovi mere i priručnim sredstvima, kao što su na primer kutija šibice, prsti ruke, olovka itd.

Kutija šibice i olovka imaju stalne uglovne vrednosti jer su standardnih dimenzija.

Dužina šibice 90 hiljaditih, širina 60 i visina 30.

Debljina olovke 12 hiljaditih.

Za praktičnu primenu prstiju šake se usvajaju sledeći uglovi:

palac 40 hiljaditih

mali prst 20

ostali prsti 30

stisnuta šaka 50

Tačnost merenja uglova priručnim sredstvima zavisi od veštine držanja predmeta na istom rastojanju od oka. Optimalna udaljenost je oko 50 cm. Sobzirom na to da je lenjir podeljen na jednake delove, uglovi se mogu meriti i lenjirom.

Pojam pucanja i bljeska

Izlaz zrna iz cevi oružja praćen je vatrenim bljeskom i pucnjem, koji stvaraju zagrejani barutni gasovi pri sudaru sa vazduhom.

Na pucanj utiču: mehanički udar zatvarača, pucanj kapisle, talasi koji nastaju sabijanjem vazdušne mase ispred projektila i udarni talas koji stvara projektil nakon izlaska iz cevi nadzvučnom brzinom, barutni gasovi koji izlaze iz cevi posle projektila.

Pucanj spada u grupu nepoželjnih pojava, jer je neugodan za strelca i demaskira položaj. Nivo pucnja puške dostiže vrednost do 130 DB.

Oružje definicija i vrste. Naoružanje

U najopštijem smislu sredstva za uništenje zive sile i materijalnih sredstava nazivamo oružjem.

Prema obliku nenergije: hladno, vatreno, nuklearno i pneumatsko.

U vatrena oružja se ubrajaju vatrena sredstva do 20mm, vatrena sredstva većih kalibra jesu oruđa.

Prema konstruktivnim osobinama pešadijsko oružje delimo na:streljačko, tromblonsko, bestrzajno, raketno, minobacače, ručne bombe, bacače granata, bacače plamena.

Prema načinu rada:neautomatsko, poluautomatsko, automatsko.

Osnovni delovi streljačkog oružja, cev

Nezavisno od vrste, osnovni delovi streljačkog oružja su: cev sa nišanom, zatvarač, udarni mehanizam, mehanizam za okidanje, mehanizam za donošenje metka, telo sa kundakom. Cev oružja može biti glatka ili ižljebljena. Namenjena je da se u njoj izvrši opaljenje metka, zrnu da smer leta, početna brzina i rotacija uzdužne ose. U kanalu cevi se nalazi ležište metka i ižljebljeni deo cevi vodište zrna. Između njih je prelazni konus. Broj žljebova i polja varira od 4-7. Evropa 4-6, Amerika-5, Japan-7 žljebova.

Osnovi balistike

Pojam trzaja i odskočnog ugla u procesu opaljenja metka

Pritisak barutnih gasova deluje na zatvarač i preko njega povlači cev i delove koji su sa njom sjedinjeni. To kretanje se naziva trzanje.

Skup uticaja trzanja oružja, vibracija cevi i drugih uzroka, čini da se između pravca ose cevi u trenutku kada zrno izleće (linija polaza) i pravca ose cevi do opaljenja (linija gađanja), obrazuje ugao koji se naziva odskočni ugao.

Početna brzina

Početna brzina je jedna od najvažnijih karakteristika oružja. Povećanjem početne brzine projektil leti dalje, raste njegova kinetička energija, smanjuje uticaj spoljnih faktora. Veličina početne brzine zavisi od dužine cevi, mase barutnog punjena, fižičko hemijskih osobina i temperature baruta, mase zrna, oblik zrna, i dimenzija barutnog punjenja. Početnom brzinom se naziva brzina zrna na ustima cevi.

 

Brzina gađanja

Pod brzinom gađanja oruzja (stvarna, tehnička) podrazumeva se broj opaljenih metaka u jednoj minuti. Ponovno punjenje , kao i dužina puta pokretnih delova direktno zavisi od dužine i kalibra metka, koji uslovljava brzinu gađanja oružjem. Brzina gađanja opada povećanjem kalibra.

Praktična brzina gađanja, to jest brzina gađanja gde se uzima u obzir vreme za nišanjenje, promenu okvira i ponovno punjenje. Za automatsko oružje praktična brzina gađanja je znatno manja u odnosu na tehničku.

Stabilizacija projektila na putanji, Derivacija

Da bi se obezbedila stabilnost projektila na putanji, na zadnjem delu ugradjuju se repna peraja kao kod raketa i aviobombi ili se zrnu pomoću žljebova u cevi saopštava rotacija oko uzdužne ose.
Svojim vrhom zrno opisuje konusnu površinu i vrši složeno precesiono kretanje. Kao rezultat takvog kretanja javlja se postepeno skretanje putanje iz ravni gađanja i to u smeru rotacije, uvijanja žljebova. Ovo odstupanje projektila iy ravni gađanja nayiva se derivacija.

T-84

The T-84 is a Ukrainian main battle tank, a development of the Soviet T-80 main battle tank. It was first built in 1994 and entered service in the Ukrainian Armed Forces in 1999. The T-84 is based on the diesel-engined T-80 version, the T-80UD. Its high-performance engine makes it one of the fastest MBTs in the world, with a power-to-weight ratio of about 26 horsepower per tonne (19 kW/t). The T-84 Oplot is an advanced version incorporating an armoured ammunition compartment in a new turret bustle; ten of these entered Ukrainian service in 2001. The T-84-120 Yatagan is a prototype model intended for export, mounting a 120 mm gun capable of firing standard NATO ammunition and guided missiles.

The T-84 is the latest Ukrainian development of the T-80 series, designed by KMDB in Kharkiv. A main design objective was to make Ukraine's arms industry independent of Russia's, after resulting difficulties in fulfilling a contract to supply T-80UD tanks to Pakistan. An external difference from earlier models is the new Ukrainian welded turret, replacing the T-80's Russian-built cast turret (some T-80s shipped to Pakistan were fitted with the T-84 welded turret, but lack other T-84 improvements).
The T-84's outstanding feature is the 26 hp/t power-to-weight ratio. It has inherited the nickname Flying Tank from the T-80. The tank is also designed to perform well in hot climates, and even includes an air-conditioned crew compartment (operating temperature range is claimed to be −40 °C to 55 °C).
Due to the collapse of Soviet Union, the Malyshev Factory was no longer able to obtain ceramic armour modules from Russia and only the initial batch of T-84 were produced with such. Instead, later batches of T-84's composite armour is composed of special purpose rubber sandwiched between steel and alloy plates. The exclusion of ceramic plate from the tank's armour may indicate downgraded protection compared to older models.
Ukraine has demonstrated several upgraded prototypes of this tank, intended for both domestic employment and international sale.

Slikarske tehnike

Pastel. Posmatrajući slike uočićemo različite materijale kojima su one izvedene. Tehnika pastel je suvi slikarski materijal u obliku krede, kojim se mogu izraziti najtananiji doživljaji i svojstva materijala. Kao što svaki muzički instrument ima svoj specifičan zvuk, tako u slikarstvu svaki materijal ima svoje poetske izražajne mogućnosti i karakterisitike. Slikar koji koristi pastel nastoji da njegov rad bude usaglašen sa izražajnošću pastelnog paraha koji deluje kao da je dahom nanet na podlogu. Može se reći da slikar nastoji da mu ruka bude što lakša kako bi postigao kvalitet pastelne lakoće. Za rad u ovoj tehnici potrebno je koristiti odgovarajući pastel papir koji može biti različite boje. U daljem postupku slikanja, tj.popunjavanja površina pastelom koristi se lepljiva tečnost fiksir kojim se magličastim prskanjem pastelni prah vezuje za podlogu, pa se može postupak slikanja produžiti u novom sloju na pojedinim mestima slike.

Tempera. Tempera je materijal koji ima sasvim druge kvalitete u odnosu na akvarel. Boja je gušća i pokriva podlogu. Tempera je stara slikarska tehnika kojom su slikari radili pre pronalaska uljanih boja.

Današnje tempera boje razlikuju se od tempera koje su koristili majstori srednjeg veka. To je bila boja u prahu pomešanja s jajetom, vodom i sirćetom. Ovom tehnikom rađene su sve naše ikone do XVI veka.

Školske i plakatne tempere proizvode se danas fabrički i čuvaju u tubama.

Gvaš. Gvaš je tehnika u kojoj boje ne pokrivaju sasvim podlogu nogo su delimično providne kao kod akvarela. Mogu napojedinim delovima slike potpuno pokriti površinu. Ova tehnika deluje na slici kao mešavina akvarela i tempere. U školi se gvaš tehnikom radi mešanjem akvarel boja sa belom temperom. Gvaš bojama se slika na papiru, kartonu i sličnim podlogama.

Ulje. Ulje je slikarska tehnika koja se danas najviše koristi u slikarstvu. Ona pruža velike mogućnosti i može da bude slična svim drugim tehnikama. Njenje mogućnosti dolaze do izaražaja kada se žele postići jaki kontrasti kako u boji, tako i u svetlo-tamnom. Podloga za ulje je pretežno preparirano laneno platno zategnuto na drvenom blindramu.

Uljane boje sadrže laneno ulje, pćelin vosak ili parafin, smole i pigmentnu boju. Od ovih materijala napravi se pasta kojom se pune tube. Prilikom slikanja boje se razređuju lanenim uljem, smolama ili terpentinom. Uljanin bojama može se raditi lazurno tj. tkanim (prozirnim) namazima ili pastozno, nanoseći debele slojeve boje na podlogu.

Akvarel. Akvarel je slikarska tehnika vodenom bojom. Ovaj materijal je izazov za mnoge slikare jer se njome mogu iskazati najnežnija osećanja. Boja se koristi s dosta vode kako bi se videle beline i struktura papira. Ni jedan drugi materijal ne može da izrazi takvu svežinu i spontanost trenutnih doživljaja kao akvarel. Pravi i dobar akvarel je svež, čist, obojen, prozračan i pun iznenađenja. Čak i slučajno dobijeni efekti skladno  se uklapaju u celinu slike. Jedan od najpoznatijih engleskih slikara Vilijam Terner, koristi ovaj materijal s velikim uspehom, a od francuskih slikara čini to Pol Sezan. Od naših slikara poznati akvarelisti su Slavka Raškaj, Peđa Milosavljević.

Freska. Fresko slikarstvo je stara slikarska tehnika. Naziv freska potiče od talijanse reči fresco što znači svež. Freska je slika rađena na svežem malteru sačinjenom od čistog peska i kreča. Neposredno pre slikanja na zid se nanosi svež malter. Po svežem sloju maltera slika se bojama u prahu, rastvorenim u krečnoj vodi. Boja se suši istovremeno s podlogom i tako se nerazdvojno povezuje s malterom. Rad na svežem malteru zahteva brzinu i stručnost jer se promene mogu izvršiti tek ako se ukloni čitav sloj maltera i zameni novim slojem. Zato slikari prvo naprave crteže na papiru pa ih pre slikanja prenose na svež malter. Ovako dobijena slika ima veliku trajnost i svežinu. Ovu tehniku su koristili stari Grci i Rimljani. Mi poznajemo freske visoke umetničke vrednosti u srpskom slikarstvu srednjeg veka.

Materijali za izradu transformatora

Materijali za izradu transformatora i obrtnih mašina sedele na konstrukcione, aktivne i elektroizolacione.

Konstrukcioni materijali se koriste za izradu onih delova transformatora koji služe za prenošenje i prijem mehaničkih delova (čelik, liveno gvožđe, obojeni metali, razne vrste plastičnih masa).

Aktivni materijali su prirodni i feromagnetni materijali. Provodni materijali se koriste pri izradi namotaja (bakar i aluminijum). Za izradu kolektora koriste se hladno valjani bakar sa primesom kadmijuma (povećava mehaničku čvrstoću bakra).

Mesing i bronza se koriste pri izradi kaveznih namotaja rotora asinhronih metala.

Feromagnetni materijali se  koriste za izradu magnetnog kola transformatora i električnih mašina. Transformatoski limovi se izrađuju valjanjem čelika sa 4 % silicijuma radi smanjivanja vihornih struja i povećanja specifične električne otpornosti čelika. Da bi se smanjili gubitci vihornih struja limovi se izoluju slojevima laka ili oksida.

Elektroizolacioni materijali čvrsti, tečni ili gasoviti koriste se za izolaciju onih delova transformatora koji se nalaze na različitim naponskim potencijalima. Dele se na 7 klasa: Y, A, E, B, F, H, C.  Klase izolacije se razlikuju prema dozvoljenoj temperaturi izolacije.

Svrha transformatora

Transformator je statička elektromagnetna naprava koja služi za transformaciju električne energije pod jednom vrednošnju napona u električnu energiju pod drugom vrednošću napona naizmenične struje. Pri čemu se učestalost ne menja. Najrasprostranjeniji su energetski transformatori koji služe za prenos i raspodelu električne energije. Pri prenosu i raspodeli električne energije utrošak materijala za vodove i gubitci snage u njima zavise od veličine struje. Ako pri istoj prenešenoj snazi pomoću transformatora povećamo napon nekoliko puta struja će se isto toliko smanjiti pa se za prenos električne energije mogu koristiti vodovi manjeg poprečnog preseka. Na taj način se smanjuje utrošak materijala za vodove i gubitci snage u njima. Transformatori se koriste u prenošenju električne energije za puštanje u rad električnih motora za napajanje statičkih usmerača u električnim merenjima. Transformatori male snage se koriste u sistemima automatike i TV mehanike, radio i TV uređaji, sistemi za prenos informacija.

Koriste se za frekvencije od nekoliko Hz pa do stotine hiljada Hz.

Naponski nivoi:

400 kv

220 kv

110 kv

35 kv

20 kv

10 kv

6 kv

0,4 kv

Kalcijum

Kalcijum je jedan od minerala neophodnih našem organizmu. On čuva naše kosti, ali je i njegov doprinos celokupnom našem zdravlju nemerljiv.
Potrebe za kalcijumom
Količine kalcijuma potrebne ljudskom organizmu zavise od uzrasta i starosti, ali i nekih drugih okolnosti.
Ustanovljeno je da je kalcijuma potrebno:

• deci do 3 godine starosti - oko 500 mg dnevno
• deci od 4 do 8 godina starosti - oko 800 mg dnevno
• deci od 9 do 19 godina - oko 1300 mg dnevno
• za odrasle od 19 do 50 godina - oko 1000 mg dnevno
• za trudnice i žene koje doje - oko 1300 mg dnevno
• za one koji boluju od osteoropoze - oko 1500 mg dnevno

Veoma je važno u mladosti unositi u organizam putem ishrane dovoljne količine kalcijuma, jer će se u suprotnom nedostatak kalcijuma odraziti kroz razne bolesti u kasnijim godinama života.
Po organizam povoljno deluje kombinacija: kalcijuma, magnezijuma, cinka i vitamin D, zato što oni zajednički deluju, međusobno potpomažući lekovita svojstva.
Kofein u većim količinama smanjuje pozitivno dejstvo kalcijuma na organizam.
Šta "leči" kalcijum i kod kojih tegoba pomaže?
Kalcijum je poznat kao gradivni elemenat za jačanje i čvrstinu kostiju, zuba i noktiju, ali je manje poznato da on deluje veoma pozitivno na nerve, mišiće, organe za varenje, krvotok i metabolizam.
Kalcijum povoljno utiče: u trudnoći, tokom dojenja, u perimenopauzi i menopauzi, ublažava tegobe PMS-a i usporava proces starenja.
Kod sledećih problema, bolesti i tegoba - uloga kalcijuma je nezamenljiva:

• akne
• alergija
• anksioznost
• astma
• bolne menstruacije
• bolovi u mišićima
• glavobolja
• gojaznost
• depresija
• konvulzije
• neplodnost
• nervoza i neraspoloženje
• osteoporoza
• povišeni krvni pritisak
• poremećaji ishrane (gojaznost, gubitak apetita...)
• problemi sa kosom
• problemi sa libidom
• problemi sa organima za varenje
• smetnje u rastu dece
• stres
• hipertireoza

Pored toga, najnovijim istraživanjima ustanovljeno je da kalcijum deluje kao aktivator enzima za razvoj moždanih ćelija, pospešuje provođenje bioelektričnih impulsa kroz telo, ima svoj udeo u zgrušavanju krvi, pospešuje dejstvo lekova, omogućava grčenje mišića i učestvuje u proizvodnji hormona.
U kojim namirnicama ima kalcijuma?
Kalcijuma ima u skoro svim namirnicama, ali ćemo navesti one u kojima ga ima najviše:

• mleko (nemasno i punomasno)
• mlečni proizvodi (jogurt, kiselo mleko, sir, kačkavalj, kajmak, maslac, pavlaka, puding, sladoled...)
• žitarice, naročito integralne žitarice (pšenica, raž, ovas, soja, heljda, ječam, kukuruz, pirinač, proso...)
• južno voće (narandža, kivi, limun, mandarine, banane...)
• sokovi i drugi napici (sok od narandže, mleko od soje, sokovi od povrća...)
• riba (losos, oslić, skuša, sardine...)
• povrće (brokoli, kelj, zelena salata, zeleno povrće, kupus, kineski kupus, spanać, šargarepa, grašak, pasulj, cvekla, krastavac, beli luk, crni luk, patlidžan, dinja, špargla, zeleno lisnato povrće, paradajz...)
• koštunjavi plodovi i semenke (orah, kesten, badem, lešnik, susam...)
• pečurke (šitake, šampinjoni, vrganji, lisičarke...)
• voće (borovnice, malina, kupina, jabuka, smokva, kajsija, grožđe...)
• ostale namirnice (čokolada, cimet, rasol, surutka, kopriva, tofu...)

Šta činiti?
Veoma je važno raznovrsnom i redovnom ishranom obezbediti organizmu svakoga dana potrebne količine kalcijuma.
Potrebne dnevne količine kalcijuma mogu se uneti u organizam pravilnom i uravnoteženom ishranom, ali u nekim fazama života ili kod nekih bolesti kalcijum se može nadoknaditi korišćenjem multivitamniskih napitaka (šumeće tablete).