Šta jedu ribe

Ako idete na pecanje, verovatno ćete odmah reći da ribe jedu sve i svašta, sem vašeg mamca! Dečaci love ribu pomoću omanje loptice od testa stavljene na udicu. Drugi upotrebljavaju crve. Pastrmke se love na muve. Neke ribe će »zagristi« samo kada na udicu zakačite komadić tela drugih riba.
Postoje hiljade različitih vrsta riba, te je prosto nemoguće opisati i navesti šta sve ribe jedu. Borba za opstanak u vodi je veoma surova; zato su ribe naučile da ne probiraju mnogo.
Neke ribe se hrane isključivo biljnom hranom, i nipošto neće pojesti ništa što je životinjskog porekla. Većinu ribljeg sveta, međutim.čine grabljivice, što znači da se ishranjuju drugim ribama ili vodenim životinjama i insektima. Mnoge ribe se slade mekanim telima ljus- kara ili školjki.
I pored toga što postoji veoma veliki broj raznih vrsta u ribljem carstvu, zajedničke su im dve osnovne osobine. Sve ribe imaju duguljasto, vretenasto telo, koje se prema repu sve više sužava, jer je to najbolji oblik za brzo probijanje kroz vodu.
Većini riba rep služi kao izvor snage za kretanje, a upravljaju repom i perajima. Dišu pomoću škrga, kroz koje neprestano prolazi voda, prethodno uneta kroz usta.

Šta su to prazivotinje

Kad biste iz neke bare uzeli kašičicu vode i stavili je pod mikroskop, videli biste milione sitnih životinja kako vrve po vodi! To su praživotinje i one predstavljaju najprostije životinje za koje znamo, jer se sastoje samo od jedne jedine ćelije.
Sve praživotinje žive u vodi ili na vlažnim mestima. Naučnici su ih vrlo pažljivo proučavali, jer iako imaju samo jednu ćeliju, ta ćelija obavlja sve zadatke potrebne za održavanje života! Može da lovi hranu i jede, vari je i pretvara u živu materiju. Može da diše, sagoreva hranu i izbacuje nepogrebne sastojke. Može i da se razmnožava.
Praživotinje se razmnožavaju deobom, pri čemu svaka polovina ćelije postaje cela nova životinja, ili »pupljenjem«, pri čemu se pupoljci odvajaju i obrazuju odvojene životinje.
Ima preko 15 000 raznih tipova praživotinja, pa su ih naučnici podelili u podgrupe ili klase.
Dve glavne klase se zovu »rizopode« i »infuzo- rije«.
Rizopode imaju »lažnu nožicu«, koja se izbacuje u raznim pravcima, a može i da se uvuče u telo. U zanimljive redove ove klase spada »fora- minifera« ili šupljikasta rizopoda. Njena mala ljuštura od krede je puna rupa. Živi u toplim i umereno toplim morima. Kad ugine, njena ljuštura pada na dno i tokom vekova se tako stvaraju naslage krede.
Infuzorije su složenije praživotinje. Imaju dlačice koje im štrče iz tela, i koriste ih kao vesla prilikom kretanja kroz vodu. Najsloženiji oblici praživotinja imaju dlakaste konce, koji se zovu »treplje«.
Neke praživotinje žive kao paraziti u čoveku i u životinjama. U izvesnim fazama svog životnog ciklusa obrazuju spore. Neke praživotinje izazivaju u čoveku bolesti kao što su malarija i bolest spavanja.

Ostrige

Kada zagledate otvorenu ostrigu, čini vam se kao bezoblična masa. Pa ipak, to je složeno biće koje ima usta, škrge, stomak, jetru, utrobu i srce.
Ima više od stotine raznih vrsta ostriga. Razlikuju se po veličini, obliku, ponašanju i ukusu. Opšta im je karakteristika da se veoma brzo množe. Pet do šest puta u toku jedne sezone izbacuju ikru.
Ženka ostrige je u stanju da u toku samo jedne sezone izbaci i do pola biliona jaja od kojih se mali procenat izleže. Mlade ostrige se sasvim razlikuju od odraslih. Po obliku podsećaju na kesu ili torbicu optočenu finim lelujavim dlačicama oko usnog otvora. Te dlačice kasnije otpadaju kad ostriga naraste u toku godine dana do veličine od otprilike 2,5 do 3 st u prečniku.
Dotle je mlada ostriga bila pričvršćena za neku stenu ili okačena o kakav drugi podvodni predmet. Na kraju prvog meseca života, ili možda drugog, dostiže veličinu jednog novčića.
Najveći problem na koji ostrige nailaze jeste — kako da izbegnu smrt od mnogih neprijatelja. Mladunce ostriga koji se otisnu u vodu proždiru i same odrasle ostrige i druge ribe. Čak i odrasle ostrige mogu da budu plen drugih srodnika koji se u narodu zovu »svrdlari«. Ovi poput svrdla buše rupe kroz zaštitne ljušture ostriga i izvlače otuda mekane delove.

Zagonetka reke Nil

Možda niste ni znali da i reka Nil ima »zagonetku«. Ona je zbunjivala ljude hiljadama godina, a u vezi je sa vrlo čudnom pojavom.
Svake godine u Egiptu reka Nil počinje da raste u julu i to se nastavlja do oktobra, kada je nivo vode u reci za 7 metara viši nego u maju. Za vreme visokog vodostaja Nil se izliva iz korita i ostavlja plodan mulj na okolnim poljima. Porast vode u Nilu prestavljao je misteriju zato što u Egiptu gotovo uopšte ne padaju kiše. Zbog toga su se ljudi stotinama godina pitali šta je uzrok redovnog porasta vode u Nilu svake godine. Ova »zagonetka reke Nila« rešena je tek krajem XIX veka.
Nil je najduža reka u Africi, a druga na svetu (posle Misisipija). Njen tok iznosi preko 6 500 kilometara. Teče sa juga na sever kroz severoistočni deo Afrike, uglavnom kroz Sudan i Egipat.
Godišnje poplave Nila učinile su njegovu dolinu, koja se nalazi u vreloj, suvoj i neplodnoj pustinji, plodnim pojasom zemlje koji ljudi naseljavaju već hiljadama godina.
Nil postaje od dve veće reke — Belog i Plavog Nila. Beli Nil ističe iz Viktorijinog jezera, koje se nalazi u Ugandi. Ova reka ima manje—više tokom cele godine isti vodostaj i ona ne može biti uzrok godišnjeg porasta vode u reci Nilu. U aprilu i maju, kada je njegov vodostaj najniži, 85 procenata vode u Nilu jeste voda koju mu daje Beli Nil.
Međutim, Plavi Nil izvire u Etiopiji. U etiopijskim planinama kiše obilato padaju, a ima i mnogo snega koji se topi. Sva ova voda sliva se u Plavi Nil, koji je nosi u reku Nil, povećava njegov vodostaj i uzrok je njegovih poplava. To je rešenje »zagonetke reke Nila«!

Mrtvo more

Sigurno je čudno što jedno more nosi takvo ime, ali stari grčki pisci, koji su ga prvi tako nazvali, učinili su to sasvim umesno. Naime, u Mrtvom moru nema životinjskog sveta. Reka Jordan se uliva u njega, ali ribe koje ona donosi odmah uginu.
Ovo more je u stvari veliko, usko slano jezero koje leži između Jordana i Izraela. Nalazi se u dubokoj potolini ili ulegnuću. Dugačko je oko 75, a široko od 5 i po do 17 kilometara. Mrtvo more ima najniži nivo u svetu, oko 400 metara ispod površine Sredozemnog mora. Južni deo veoma je plitak, ali dubina na severu iznosi oko 400 metara.
Pre više miliona godina, Mrtvo more se nalazilo na preko 400 metara većoj visini nego danas i imalo je viši nivo od Sredozemnog mora. U to vreme u njemu je postojao živi svet. Međutim, nastao je vrlo dug sušni period i ogromna količina vode iz njega je isparila, tako da se ono postepeno spuštalo na nivo koji danas ima.
Iz Mrtvog mora ne ističe nijedna reka, dok se u njega, sa severa, uliva reka Jordan, kao i mnoge rečice sa okolnih brda. Mrtvo more gubi vodu samo isparavanjem, ali je ono tako intenzivno da zbog toga u vodi ovoga mora ostaje velika koncentracija minerala kao što su so, potaša, magnezijum, hlor i brom.
Mrtvo more je najslanije more na svetu, šest puta slanije od vode u okeanu! Okeanska voda normalno sadrži 4 do 6 procenata soli, dok voda Mrtvoga mora ima 23 do 25 procenata! U njoj ima toliko minerala da će plivaču glava i ramena biti uvek izvan vode. Ovi minerali su korisni za čoveka i smatra se da se u vodi Mrtvoga mora nalazi rastvoreno oko 2 miliona tona potaše, koja se upotrebljava za pravljenje veštačkog đubriva.

Materija

Sve što zauzima prostor u svemiru naziva se materija. Može da bude u čvrstom tečnom i gasovitom stanju. Dalje, materija može da bude organska i neorganska. Ljudi, drveće, životinje i cveće primeri su za organsku materiju. Drvena građa, pamučna i vunena tkanina, razne vrste brašna, takođe su organske materije, jer su to proizvodi od biljaka. Stvari koje nisu žive ili koje nikada nisu bile žive, kao gvožđe, staklo i voda predstavljaJu neorganske materije.
Nezavisno od toga u kom se vidu nalazi, materija je sastavljena od atoma. Svaki atom sačinjavaju jezgro i elektroni koji se kreću. Elektroni su čestice najmanje mase i nosioci su negativnog elektriciteta.
Iako je atom toliko mali da se čak ne može ni zamisliti, postoji veliki prostor između čestica koje ga sačinjavaju. Otuda je materija u suštini uglavnom prostor! Zid od cigle ili živo biće u stvari su uglavnom prostor. Kad bi postojao neki način da se odstrani sav prostor iz nas i da ostane samo čvrsta materija, verovatno bismo bili veličine jedne male pilule!
Ako bi svi atomi bili potpuno isti, u celom svetu bi postojala samo jedna vrsta materije. Međutim, ima više od sto vrsta atoma i svaki od njih čini jedan »element«, koji je najjednostavniji vid materije. Element je materija koja se sastoji samo iz jedne vrste atoma. Zlato, gvožđe, jod i kiseonik su neki od mnogih postojećih elemenata.
Materija koja se sastoji od više vrsta atoma, međusobno spojenih, zove se jedinjenje.
Najmanji deo jedinjenja jeste molekul. Ukoliko su atomi i molekuli u materiji čvršće spojeni utoliko je ona »gušća«. Materija koja ima veliku gustinu u isto vreme je i teška, kao na primer zlato. Drvo ima manju gustinu pa je, prema tome, i lakše.
Materija može da menja svoja stanja (tečno, čvrsto i gasovito), ali se nikada ne može uništiti. Međutim, ona može da se pretvara u energiju.

Mahovina

U gotovo svakoj vlažnoj, senovitoj šumi možemo da nađemo male biljke koje obrazuju zelen pokrivač na površini zemlje. To su uglavnom mahovine.
Za razliku od graška ili pasulja, mahovine nemaju ni koren ni cvet. Umesto toga imaju končiće, koji rastu po površini zemlje i u njoj. Oni upijaju vodu i minerale iz zemlje. Mahovine nemaju ni sistem za sprovođenje vode, kao druge veće biljke, te se one najčešće mogu naći samo tamo gde ima vlage. Zato mahovina obično raste na onoj strani drveća koja dobija malo ili nimalo Sunčeve svetlosti. Neke mahovine rastu na vlažnim stenama. Kad se stena osuši, osuši se i mahovina, ali ne ugine. Ona ponovo oživi i razvije se kad se ponovo pojavi vlaga.
Mahovine ima nekoliko stotina vrsta. Najlakše se raspoznaje bjelica, koja obrazuje svetlozeleno busenje na vlažnom zemljištu. Vlasak spada u najveće vrste, a ime je dobio po tome što ima male maljave poklopčiće na vrhovima.
Tresetnica je vrlo svetle sivozelene boje i raste na močvarnom zemljištu. Nalazi se i na obalama jezera, u barama i malim jezerima, gde može da je bude toliko da napravi pravu močvaru. Lišće joj ima krupne ćelije u obliku bureta, i one pomažu upijanje i nagomilavanje vode. Zbog toga ovu mahovinu upotrebljavaju cvećari da bi im biljke ostale vlažne.
Zbog sposobnosti da upija tečnost, tresetnica je korišćena početkom prvog svetskog rata za previjanje rana. Ona predstavlja izvrstan pod za akvarijume sa daždevnjacima i žabama. Treset se sastoji od delimično raspadnute mahovine i druge vegetacije. Kad se osuši, upotrebljava se u mnogim zemljama kao ogrev.
»Španska mahovina« je biljka koja ima cvetove, i, u stvari, nije mahovina.

Celuloza

Mekši delovi biljnih tela se uglavnom sastoje od celuloze. Biljke su savitljive zahvaljujući celulozi.
Gotovo sve zelene biljke proizvode potrebnu celulozu. Ona se sastoji od istih hemijskih elemenata kao i šećer, to jest, od ugljenika, vodonika i kiseonika. Te materije se nalaze u vodi i vazduhu. Šećer, koji se stvara u lišću, rastvara se u biljnom soku i natapa čitavo telo biljke. Veći deo odlazi u one delove biljke u kojima se vrši proces rastenja ili zarastanja, a deo ovog šećera se pretvara u celulozu. Biljka je koristi za stvaranje zidova novih ćelija.
Celuloza spada u one prirodne proizvode koje čovek ne može hemijski da stvori u laboratoriji. Ali, naravno, on je koristi na mnogo načina. Celuloza se dobija iz biljaka čak i kad biljka ugine, a sva vlaga iz biljke ispari. Na primer, sirovi pamuk spada u najčistije oblike celuloze u prirodi, a čovek od pamučnih vlakana pravi tkanine.
Celuloza sačinjava dobar deo nekih biljaka koje služe za ishranu, kao što su zelena salata, celer, mekinje. Čovek ne može da svari celulozu, ali ona mu korisno služi u ishrani. Koze i kamile, kao i druge životinje koje u želucu imaju izvesne bakterije, mogu da svare celulozu pomoću ovih bakterija. Celuloza je dragocena sirovina od koje čovek pravi vrlo mnogo zanimljivih i korisnih proizvoda. Pamuk, koji sadrži 99,8 procenata celuloze, verovatno je najistaknutiji primer za to šta sve čovek može da napravi s celuloznim vlaknima. Kada se pamuk natopi mešavinom azotne i sumporne kiseline, dobija se eksploziv »pamučni barut«.
Od celuloze se hemijskim putem može dobiti izvestan broj drugih proizvoda, na primer: osnova za fotografske filmove, zamena za lakove, vlakna za tkanine kao što je veštačka svila, celofan i razne druge plastične materijale. Celuloza se upotrebljava i u proizvodnji hartije.

Šta izaziva ćelavost

Postoji više različitih vrsta ćelavosti, ali u većini slučajeva to je stanje pred kojim je čovek nemoćan, i kome jednostavno nema leka.
Ljudi svašta govore o ćelavosti: da je ona znak starenja, znak neuobičajene inteligencije, ili pak znak neuobičajene tuposti. Ali svaka vrsta ćelavosti, u stvari, znači da čovek gubi kosu.
Kod ćelavosti koju najčešće srećemo kosa počinje da opada na slepoočnicama, ili se ćela pojavljuje na temenu glave. To je najteža vrsta ćelavosti protiv koje se ne može ništa zato što je obično nasleđena. Na naslednost ove ćelavosti utiče pol. Ona se javlja češće kod muškaraca nego kod žena. Vrlo često žene nose gen ćelavosti i prenose ga na svoju decu. Kada se pojavi ćelavost, najbolje što čovek može da učini jeste da se na nju navikne.
Prerana ćelavost može da se pojavi kod ljudi još u dvadeset petoj godini, pa čak i ranije. Jedan od uzroka ove ćelavosti može da bude nedovoljna briga o kosi, nedovoljna higijena kože glave, a ponekad i poremećaj ravnoteže polnih hormona.
Ćelavost se nekada javlja kao znak infekcija ili drugih bolesnih stanja. U takvim slučajevima, kada čovek ozdravi, kosa može ponovo da poraste. Iznenadni gubitak kose može da bude posledica tifusa, šarlaha, gripa i drugih ozbiljnih infekcija. Postepeni gubitak kose ili proređivanje kose može da bude prouzrokovano nedovoljno sadržaj- nom ishranom ili poremećajem nekih žlezda. I naravno, ćelavost može da nastane kao posledica poremećaja u samoj koži, kao što su povrede ili bolesti kože glave.

Kako raste dlaka

Da li ste znali da kosa, dlaka i nokti imaju isto poreklo? Razvijaju se iz rožastog sloja kože.
Dlaka nastaje tako što se stvara malo udubljenje u koži u vidu stubića koji se spušta u potkožni sloj. Tako se obrazuje koren buduće dlake. Iz korena počinje da niče začetak dlake, zatim on prolazi kroz sve slojeve kože i pojavljuje se kao stabljika dlake koja štrči iznad kože.
U korenu dlake nalaze se četiri različita sloja ćelija. One se dele, umnožavaju i probijaju naviše prema površini, sve do vrha dlake. Na površini dlake ove ćelije postepeno postaju rožaste, slične ćelijama površinskog sloja kože.
Površinske ćelije dlake su spljoštene i oblažu njenu srž. Ove ćelije su poređane kao crepovi na krovu, naslagane jedna preko druge. Uz ćelije korena nalaze se i velike okrugle masne ćelije od kojih potiču materije za izgradnju dlake. Uzgred da kažemo, koren dlake je neka vrsta zavrtnja utisnutog u potkožno tkivo. On ne može da se iščupa. Zato, kad istrgnete dlaku, vi ne iščupate i njen koren.
Brzina kojom kosa raste je izmerena i utvrđeno je da iznosi oko 1,5 st mesečno.
Kad bi sva kosa i dlaka na telu rasla u vidu jed- ne jedine vlasi, umesto što raste u vidu mnogobrojnih vlasi, mogli biste da shvatite koliko ukupno dlake stvara vaše telo. Ovakva jedinstvena vlas bi rasla brzinom od 2 stu minutu i na kraju godine dostigla bi dužinu od 48 kilometara.

Zašto plačemo

Obično se misli da su suze samo izraz tuge. A zna se da nam suze teku vrlo često pa i kad uopšte nismo tužni. Kako je to moguće?
Naši očni kapci su nabori kože koji se spuštaju i dižu kao pozorišna zavesa. Kapak se pokreće tako brzo da ne smeta našem pogledu. Mi nismo ni svesni te radnje iako se očni kapci automatski otvaraju i zatvaraju svakih šest sekundi.
U spoljnom uglu oka postoji suzna žlezda. Kad god trepnemo, izlučuje se tečnost suze na otvoru suznog kanala, zato da bi se isprala rožnjača i sprečilo njeno sušenje. Nešto slično se dešava i kada plačemo.
Da li ste primetili da nekome teku suze kada se mnogo smeje? Evo zašto. Kada se jako smejemo, mišići pritežu suzne žlezde i one počinju jače da luče.
Kakva je onda veza između suza i tužnog raspoloženja? Ljudsko biće, jedino u živom svetu, plačem izražava svoja osećanja. Odojčad »dreče«, ali ne plaču dok ne počnu da misle i osećaju.
Kada smo tužni, naša osećanja, umesto da se izraze rečima, kanališu se u mehanizam koji stvara suze. To je refleksna radnja koja se zbiva uprkos volji, zato što naš organizam tako izražava osećanja koja ne možemo ili ne želimo da izrazimo rečima.

Zašto se smejemo

Da li vam se desilo da nekome ispričate šalu i primetite da se on nije nasmejao? I, uopšte, jeste li zapazili da se neki ljudi nikada ne smeju a drugi, naprotiv, da se stalno osmehuju ili smeju.
Naš smeh nije izraz nekog mehaničkog procesa u našem telu, nego izraz naših osećanja: čiste radosti, vedrine, razdraganosti.
Ipak, postoji jedan »mehanički« uzrok smeha: to je golicanje. Ali ono je samo refleksna radnja jednog dela tela i nema ničeg zajedničkog sa onom vrstom smeha u kome uživamo.
Kada se smejemo, mi spontano izražavamo izvesna osećanja koja su izazvana onim što vidimo, zamišljamo, čega se sećamo ili o čemu mislimo. Nešto mora da nas natera na smeh. Zašto? Ovo pitanje zaista iziskuje odgovor psihologa — onih koji izučavaju ljudsko ponašanje. Oni su do sada dali razna tumačenja, ali nijedno nije potpuno.
Smeh naročito dolazi do izražaja u društvu. Ako sami pratite televizijski program i gledate nešto smešno, možda se nećete glasno smejati. Ali ako taj program posmatrate u društvu, po svoj prilici ćete se smejati naglas. Ili, uzmite drugi primer: ako neka grupa ljudi sedi, priča anegdote i šale i smeje se, vi se verovatno nećete smejati naglas ako ste izvan društva (negde po strani), iako ste čuli o čemu je reč.
Svima nam je uglavnom poznato zbog čega se obično smejemo: ako je neko nespretan, ako nešto ispusti, oklizne se ili padne. U takvim slučajevima i u tom trenutku osećamo se nadmoćni. To stvara zadovoljstvo i svoja osećanja izražavamo smehom. Uopšte, smeh se razlikuje, jer zavisi od onoga što ga prouzrokuje. Smeh može biti čak i prezriv. Prema tome, smeh je izraz naših osećanja i neka vrsta našeg reagovanja na neke pojave.

Živčane ćelije

Ćelije čija je uloga da nas stalno obaveštavaju o spoljnom svetu zovu se živčane ćelije.
Kod nižih živih bića, živčane ćelije se nalaze u koži i neposredno prenose poruke ka dubljim delovima tela. Kod čoveka i životinja većina živčanih ćelija je u telu, premda one primaju poruke i iz kože.
Zadatak živčanih ćelija je da prenose poruke kroz telo, svaku poruku na odgovarajuće mesto. Živčana vlakanca duž kojih putuju ove poruke nalik su na kabl i nazivaju se živci.
Postoje četiri glavne vrste ćelija čija vlakanca grade živce. To su nezavisne grupe u telu, tako da imaju posebnu ulogu.
Jedna vrsta prima iz spoljnog sveta poruke kao što su toplo, hladno, bol, dodir, svetlo, ukus, itd. i sprovodi ih u mozak. To su senzitivni, ili čulni živci.
Druga vrsta obrazuje motorne živce. Oni prenose podsticaje iz moždanih centara u različite delove tela, kao što su mišići i žlezde.
Treća vrsta obavlja posao povezivanja: prenosi poruke na veća rastojanja u telu i povezuje motorne i senzitivne ćelije.
Četvrta vrsta živčanih ćelija ima zadatak da poruku ili nadražaj iz spoljnog sveta, kao što je hladno, toplo ili bol, prenetu u mozak, prepozna kao osećaj hladnog, toplog ili bola.

Mozak

Od svega čime se čovek razlikuje od ostalih živih bića, najvažniji je mozak. Mnoge životinje niže vrste nemaju uopšte mozak, ili imaju sasvim mali, ili slabo razvijen mozak. Na primer, kišna glista ima mozak veliki kao čiodina glava, zec ima mozak kao naprstak. Čovečji mozak je težak prosečno 1,350 grama, ali veličina mozga nije najvažnija stvar. Slon ima veći mozak od čoveka, ali njegov mozak nije tako razvijen kao čovečji.
Mozak ima tri glavna dela: veliki mozak, mali mozak i produženu moždinu.
Veliki mozak se smatra najvažnijim delom, jer se iz njega upravlja svim našim voljnim radnjama. To je i najveći deo čovečjeg mozga. On — ispunjava skoro ceo prostor u gornjem i zadnjem delu lobanje. Podeljen je na dve jednake polovine ili hemisfere, a njegovu površinu prekrivenu žlebovima i vijugama, čini siva masa koju sačinjavaju tela nervnih ćelija. Ispod ovog površinskog sloja, koji se zove kora, nalazi se bela masa koju sačinjavaju nervna vlakna. Kroz ovaj deo prolaze putevi kojima se prenose poruke u koru i iz nje. Posebni delovi kore upravljaju nekim funkcijama organizma a drugi delovi drugim, tako da je svaki deo kore različit. Nauka je otkrila u kojim se delovima kore nalaze centri za vid, osećaj, sluh ili kretanje izvesnih mišića. Zato se, kada je povređen samo jedan deo mozga, gubi određena funkcija, kao što je, recimo, govor.
Mali mozak se nalazi u zadnjem delu lobanje, ispod velikog mozga. On kontroliše održavanje ravnoteže i koordinaciju mišića. Ako je mali mozak povređen, čovek može da bude nesposoban da hoda pravo ili da stoji uspravno.
Produžena moždina je velika otprilike kao vrh palca i nalazi se na gornjem kraju kičmene moždine. Ona kontroliše disanje, rad srca i mnoge druge radnje za koje nam se čini da se obav- ljaju same od sebe. U njoj se ukrštaju nervna vlakna koja idu iz mozga u kičmenu moždinu.
Jedna polovina velikog mozga kontroliše jednu stranu tela a druga drugu. Na primer, desna polovina mozga kontroliše levu nogu, itd.

Koja je najsjajnija zvezda

Da li ste nekad posmatrali nebo i pokušali da nađete najsjajniju zvezdu?
Još pre 2 000 godina, u doba grčkih astronoma, zvezde su prema veličini ili sjaju podeljene na klase. Pre otkrića teleskopa bilo je poznato samo šest veličina ili vrsta sjaja. Najsjajnije su zvezde prve veličine, a zvezde šeste veličine ne mogu se videti bez teleskopa. Danas se pomoću modernih teleskona fotografišu i zvezde dvadeset prve veličine.
Svaka zvezda je oko dva i po puta bleđa od zvezde prethodne veličine. Postoje dvadeset dve zvezde prve veličine. To su najsjajnije zvezde, a od svih je najsjajnija Sirijus, čija je veličina —1,6. To znači da je Sirijus više od hiljadu puta sjajniji od najbleđe zvezde koja se može videti golim okom. Što je veličina manja, ima više zvezdi u toj klasi Dok prva veličšga obuhvata dvadeset dve zvezde, dvadeseta veličina ima oko 1 000 000 000 zvezda.

Zašto zvezde sijaju

Zvezda je lopta vrelog gasa koja sija svojom svetlošću. Kao što znate, planete, a takođe i naš Mesec, svetle odbijenom Sunčevom svetlošću. Planete svetle stalnom svetlošću, dok izgleda da zvezde trepere. Ovo nam se tako čini zbog supstancija u vazduhu koje se nalaze između zvezda i Zemlje. Nestalan vazduh prelama svetlost sa zvezda i zato nam se čini da one trepere.
Zašto naše Sunce sija? Zato što je zvezda, i to ne baš naročito velika i sjajna! U poređenju sa drugim zvezdama na nebu, Sunce se smatra zvezdom srednje veličine i srednjeg sjaja. Postoje milioni zvezda koje su manje od našeg Sunca, a mnoge su više stotina puta veće od njega. One izgledaju male samo zato što su tako daleko.
Još su stari grčki astronomi podelili zvezde prema njihovoj »veličini« ili sjaju. Drugi način grupisanja vrši se prema njihovom spektru ili vrsti svetlosti koja dolazi sa njih. Proučavajući razlike između spektara, astronomi mogu da saznaju kakva je boja, temperatura i čak hemijski sastav zvezda!

Koje su najbliže zvezde

Za razdaljine u svemiru stvorena je posebna jedinica za merenje, koju nazivamo »svetlosna godina». Svetlosna godina je daljina koju svetlosni zrak pređe u toku jedne godine. Pošto svetlost putuje brzinom od oko 300 000 kilometara u sekundi, za jednu godinu preći će put od 10 000 000 000 000 (što iznosi 10 biliona) kilometara!
Zvezda koja je najbliža nama zove se Alfa Kentaura. Ona je udaljena od Zemlje oko 4 i 1/3 svetlosne godine, što znači da se nalazi oko 40 biliona kilometara daleko! Ova zvezda može da se vidi sa južne hemisfere. Najbliža zvezda koja se vidi sa severne hemisfere jeste Sirijus. On je od Zemlje udaljen osam svetlosnih godina.
Najudaljenije zvezde koje možemo da vidimo golim okom udaljene su od nas 800 000 svetlosnih godina. Kada gledamo kroz jake teleskope možemo videti zvezde koje su po hiljadu puta dalje od ovih. Kroz takve teleskope mogu se videti zvezde čija je svetlost krenula prema Zemlji pre milijardu godina!

Šta je to transfuzija

Potreba za davanjem krvi javlja se iz mnogo razloga: ako je neko ranjen ili teško povređen, kada preti opasnost od smrti usled unutrašnjeg krvavljenja, zatim, ako je potrebno izvršiti operaciju a bolesnik je telesno iscrpen, itd. Katkad je neophodno da se hitno nadoknadi izgubljena krv ili da se blagovremeno pojača otpornost. Ponekad pola litra ili litar krvi date u venu spasava život.
Ideja o transfuziji krvi nije nova. Još 1654. godine italijanski lekar Frančesko Foli pokušao je da izvrši transfuziju krvi sa jedne životinje na drugu. Docnije je bilo pokušaja transfuzije životinjske krvi ljudima, ali bez uspeha.
Danas je poznato da životinje jedne vrste ne prihvataju krv životinje neke druge vrste. Ona u suštini deluje kao otrov i uvek prouzrokuje smrt. Tek u toku prvog svetskog rata postignut je veliki napredak u oblasti davanja krvi. Tada se već znalo da se krv nekih ljudi ne može bez opasnosti davati drugim ljudima. To je dovelo do razvrstavanja krvi u četiri krvne grupe koje se određuju laboratorijskim metodama.
Krv davaoca mora da odgovara krvi primaoca, pa je zbog toga neophodno da se prethodno utvrdi krvna grupa i jednog i drugog. U bolnicama postoje takozvane »krvne banke« u kojima se krv čuva na niskoj temperaturi, a daje se kada se ukaže potreba.

Zašto se krv zgrušava

Mada zdrava osoba može da izgubi i čitavu trećinu ukupne količine svoje krvi pa ipak da ostane u životu, neprekidno krvavljenje ili gubitak krvi kada smo bolesni može da bude vrlo opasan.
Priroda nas je zaštitila od ove opasnosti time što je krv obdarila sposobnošću da se zgrušava. Ali, ako bi zgrušavanje nastalo u samom sistemu krvotoka, to bi moglo da bude isto toliko opasno. Kada se krv uspe u vrlo gladak ili podmazan stakleni sud, ona se neće zgrušati! Ako u krv uronite stakleni štapić, ona se opet neće zgrušati. Ali, kad biste uzeli drveni štapić, počelo bi zgrušavanje. Prema tome, izgleda da je potrebna neravna površina ili povreda krvnih sudova da bi počeo proces zgrušavanja krvi.
Najpre se u krvi pojavljuju vrlo fini konci jedne materije koja se zove fibrin. Ovi konci se pružaju u svim pravcima i obrazuju jednu vrstu mreže. Oni hvataju sva krvna zrnca kao što se u paukovu mrežu hvataju insekti. Na tom mestu krv prestaje da se kreće i pretvara se u neku vrstu jezerca sa ustajalim krvnim zrncima.
Fibrinski konci su čvrsti i vrlo elastični te drže krvna zrnca spojena u ugrušak. Ugrušak krvi je čep koji priroda stvara da bi nas zaštitila od gubitka krvi. Vreme zgrušavanja krvi nije isto kod svih ljudi. Ima ljudi čija se krv zgrušava veoma sporo ili se uopšte ne zgrušava. Ovo oboljenje se naziva hemofilija.

Bela krvna zrnca

Belih krvnih zrnaca ima u krvi skoro 900 puta manje nego crvenih.
Mada su crvena zrnca daleko brojnija u krvi i daju joj svoju boju, bela krvna zrnca imaju isto tako značajnu ulogu. Bela krvna zrnca se još nazivaju leukociti.
Najbrojniji leukociti su granulociti. Ove ćelije prelaze u krv i izlaze iz nje na onom mestu na kome su se sakupile klice ili gde je povređeno tkivo. Neke od njih, koje nazivamo neutrofili, uvlače u sebe bakterije i uništavaju ih. Leukociti stvaraju materije koje vare i omekšavaju mrtvo tkivo i obrazuju gnoj.
Druga bela krvna zrnca se zovu limfociti. Njihov broj se često povećava kada se u telu duže vreme održava neka infekcija. Ona su sastavni deo telesnog mehanizma za borbu protiv infekcija, tako da je njihova uloga, kao što vidite, veoma važna.
Treća vrsta belih krvnih zrnaca su monociti. Ove ćelije, zajedno sa drugim ćelijama u tkivima, imaju sposobnost da prihvataju delove mrtve materije. One mogu takođe da okruže neku materiju kao što je prašina i da je spreče da dođe u dodir sa zdravim ćelijama tkiva.
Iako su bela krvna zrnca tako potrebna organizmu, ipak nije dobro kad ih ima suviše.

Crvena krvna zrnca

Crvena krvna zrnca (koja se još nazivaju eritrociti) daju krvi crvenu boju. Njih ima tako mnogo u krvi — oko 25 milijardi — da ona izgleda sasvim crvena. Ovi sićušni, okrugli i spljošteni diskovi svi istovremeno kruže kroz naše telo i uvek se nalaze u krvnim sudovima.
Skoro je nemoguće zamisliti tako ogroman broj, ali ovo će vam možda pomoći da stvorite predstavu o tome. Svako krvno zrnce je tako sićušno da se može videti samo pod mikroskopom. Kad biste od ovih mikroskopski malih zrnaca mogli da načinite niz, on bi četiri puta obujmio Zemljinu kuglu! Međutim, prilikom pregleda krvi ne prebrojavaju se crvena krvna zrnca u celom telu, već samo u jednom kubnom milimetru krvi.
Iako su ove ćelije vrlo male, one zajedno imaju ogromnu površinu. Na primer, kad biste ih utkali u ćilim, njegova ukupna površina iznosila bi 4.500 kvadratnih metara. Pošto se u svakom momentu jedna četvrtina krvi nalazi u plućima, površina od oko 1.100 kvadratnih metara crvenih krvnih zrnaca je stalno izložena vazduhu.
Kada u koštanoj srži crveno krvno zrnce poraste i dobije oblik zrele krvne ćelije, ono gubi svoje jedro i sadrži sve više hemoglobina. Hemoglobin je crveni pigment ili boja. On sadrži gvožđe u kombinaciji sa belančevinom.
Kad krv prolazi kroz pluća, kiseonik se vezuje sa hemoglobinom crvenog krvnog zrnca. Crveno krvno zrnce nosi kiseonik kroz arterije i kapilare svim ćelijama tela. Ugljendioksid iz ćelija tela odlazi kroz vene u pluća na isti način, kombinovan uglavnom sa hemoglobinom.
Odakle potiču ova zrnca? Očigledno, »fabrika« u kojoj se stvara tako ogromna količina zrnaca — koštana srž — mora imati neverovatnu sposobnost proizvodnje — a naročito kada se uzme u obzir da se pre ili kasnije svako od ovih zrnaca raspada i zamenjuje novim! Jer crvena krvna zrnca žive samo oko četiri meseca a onda se raspadaju, većinom u slezini.
Čovečja koštana srž se prilagođava njegovim potrebama za kiseonikom. Na velikim visinama ona proizvodi više crvenih krvnih zrnaca, a na malim visinama manje. Ljudi koji žive na planinskim vrhovima mogu da imaju skoro dvostruko veći broj crvenih krvnih zrnaca nego ljudi koji žive na obali mora!
Broj i veličina crvenih krvnih zrnaca jednog živog bića zavise od njegove potrebe za kiseonikom. Crvi nemaju krvnih zrnaca. Hladnokrvne životinje — vodozemci — imaju velika i relativno malobrojna krvna zrnca u svojoj krvi. Male, toplokrvne životinje koje žive u planinskim predelima imaju najveći broj crvenih krvnih zrnaca.

Šta je krvna plazma

Od ukupne količine krvi, otprilike 55 procenata sačinjava plazma, bistra, bledožućkasta tečnost. Posle jela, male loptice masti lebde u plazmi i ona dobija mlečni izgled. Zato ne treba jesti pre uzimanja krvi za pregled.
Plazma je kao reka koja prenosi materije važne za život: svarene hranljive materije od zidova tankog creva do telesnih tkiva, a takođe suvišne materije iz tkiva u bubrege.
Ali, to je samo jedan deo posla koji obavlja plazma. Ona prenosi antitela koja stvaraju otpornost prema bolestima, hormone koji regulišu razne funkcije tela i deo ugljen-dioksida iz tkiva u pluća. Plazma sadrži nekoliko stotina različitih materija.
Pored ovih materija, plazma sadrži vodu — oko 91 procenat, belančevine — 7, i mineralne soli — 0,9. Soli i belančevine su vrlo važne za održavanje potrebne ravnoteže između vode u tkivima i u krvi. Mineralne soli u plazmi vrše i druge životno značajne funkcije. Plazma dobija mineralne soli iz hrane koju unosimo.

Drago kamenje

U staro doba se drago kamenje razlikovalo samo po boji. »Rubin« je bio svaki crveni dragi kamen. Zeleno drago kamenje se zvalo »smaragd«, a plavo »safir«.
Kasnije je otkriveno da je neko kamenje tvrđe od ostalog i da duže traje. Tako je došlo do toga da vrednost nekog dragog kamena ne zavisi samo od njegove boje, sjaja ili retkosti, već i od tvrdoće. Dijamangi se danas, na irimer, smatraju najdragocenijim. jer pored toga što su lepi, predstavljaju i najtvrđe drago kamenje.
Izraz »drago« kamenje se, u stvari, upotrebljava samo za četiri najdragocenija kamena: dijamant, rubin, smaragd i safir. Ostali se nazivaju poludragim kamenjem, kao što su opal, ametist i topaz. Mnogi dragi i poludragi kamenovi su blisko srodni.
Dijamant je najdragoceniji i najjednostavniji dragi kamen. Sastoji se od samo jednog elementa.
čistog ugljenika. Rubini i safiri su varijante minerala korunda. Rubini imaju lepu crvenu boju zbog male količine gvožđa u korundu. A safiri su svetloplavi ili baršunastoplavi zbog prisustva raznih oksida.
Veliki deo najlepšeg dragog kamenja se sastojl od jedinjenja silikata. Topaz i turmalin spadaju u grupu silikata. Isto tako, granat i žad. Neko manje skupo drago kamenje pripada grupi kvarca, čistom silicijumu. Takav je ametist. Opal Je silicijum koji sadrži pet do deset procenata vode. Spada u ono drago kamenje za koje se veruje da onome ko ga nosi donosi nesreću. Čak i danas mnogi zbog te stare praznoverice neće da nose opal.
Savremena nauka počinje veštački da proizvodi drago kamenje — dijamante, smaragde, rubine i safire. To nisu imitacije dragog kamenja, već su isti kao prirodno kamenje, samo što su proizvedeni u laboratorijama!

Granit

Da li ste znali da kontinenti leže na granitu? To je čvrst kamen koji čini veći deo spoljne Zemljine kore.
Ime »granit« dolazi od latinske reči iranim, koja znači zrno. Zrna granita su kristali kvarca, granitne stene na Zemljinu površinu. Kada su se površinske stene istrošile, na površini Zemlje ostale su velike mase čvršćeg granita. Stenovite planine i Sjera Nevada, u Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, sastavljene su od feldspata, liskuna i hornblende. Granita ima razne boje. Može biti tamnoljubičast ili crvenkast, a može takođe da bude obojen raznim primesama. On je jedna od magmatskih stena. Uglavnom se formirao na izvesnoj dubini Zemljine kore kada se magma polako hladila i očvršćavala. Granit je obično nastajao pod planinskim naborima, gde su stene na površini imale ulogu pokrivača i sprečavale njegovo brzo hlađenje. On se nalazi na površini jedino kada su se stene iznad njega raspale pod uticajem delovanja vetra, vode i leda. Zemljotresi su, takođe, izbacivali granitnih stena. Granita ima mnogo i u našoj zemlji.
Kada je izložen vazduhu, granit počinje da se raspada. Prvo se raspada feldspat, pretvarajući se u glinu i soli. Samo kvarc ostaje nepromenjen. Vremenom ogromne granitne planine postale su minerali od kojih je kasnije, sa ostacima biljaka i životinja, postalo zemljište.
Granit je jedna od najtvrđih stena. Upotrebljava se za izradu spoljnih zidova građevina, za spomenike i nadgrobne ploče. Mora se dobro izglačati da se ne bi trošio.

Smog

Između 4. i 9. decembra 1952. godine u Londonu je zbog smoga umrlo oko 4000 ljudi! Šta je to smog i zašto je on opasan?
U nekim gradovima kombinacija raznih industrijskih gasova u vazduhu stvara neku vrstu magle, koju zovemo »smog«. Ljudi kašlju kad ga udišu. Ako su u smogu prisutna neka zagušljiva isparenja i fine čestice, on postaje otrovan.
U vazduhu uvek ima prašine. Prašina se sastoji od sićušnih čestica čvrste materije koje lebde u vazduhu. Prašina može da nastane od zemlje koju razduva vetar, sitnih kapljica morske vode, od živog vulkana, šumskih požara, izduvnih automobilskih gasova i od procesa industrijskog sagorevanja — a to je dim koji izlazi iz fabričkih dimnjaka.
Količina prašine u vazduhu je gotovo neverovatna. Ceni se da se na Sjedinjene Države svake godine slegne oko 43000000 tona prašine! Od ove količine oko 31000000 tona nastaje iz prirodnih izvora, što znači da je oko 12000000 tona prašine rezultat ljudske aktivnosti! Prirodno, količina prašine u industrijskim gradovima je najveća.
Ovaj problem je toliko važan za zdravlje da mnogi gradovi vode veliku borbu za smanjenje količine industrijske prašine u vazduhu. Mašinama koje dižu prašinu stavljaju se »kapuljače«. Koriste se i sistemi za ventilaciju, ventilatori i električne sprave koje sprečavaju uzvitlavanje prašine. U nekim slučajevima se upotrebljava vlaženje i prskanje vodom da bi se izbeglo dizanje prašine. Ali problem opasne prašine u vazduhu — ili »smoga« — još nije rešen.

Koliko je tvrd dijamant

Kad biste hteli da vam se komad kita stvrdne, šta biste uradili? Gnječili biste ga i stiskali, a što se on više gnječi, to postaje sve tvrđi.
Priroda je načinila dijamante na sličan način. Pre stotinu miliona godina Zemlja se tek hladila. U to vreme je ispod tla postojala vrela i tečna masa stena. Ta masa je bila izložena velikoj toploti i pritisku. Ugljenik koji je bio izložen ovom pritisku postao je ono što danas nazivamo »dijamant«.
Dijamanti su najtvđa materija poznata čoveku. Ali tu »tvrdoću« nije lako izmeriti. Jedan način merenja je da se izvrši proba pomoću grebanja, to jest, da se dijamant zagrebe nekom tvrdom materijom. Godine 1820. je Mos napravio skalu tvrdoće minerala, zasnovanu na takvim probama. Po toj skali su minerali poređani ovim redom: 1. talk, 2. gips, 3. kalcit, 4. fluorit, 5. apatit, 6. feldspat, 7. kvarc, 8. topaz, 9. korund, 10. dijamant., Ovaj redosled, međutim, ne pokazuje sve vidove njihovih međusobnih odnosa. Na primer, i pored toga što je korund deveti na tabeli a dijamant deseti, razlika u tvrdoći između njih je veća nego između devetog i prvog minerala. Tako su dijamanti minerali sa najvećom tvrdoćom.
Kako se dijamanti obrađuju i seku kad su tako tvrdi? Dijamant se može seći samo drugim dijamantom. Za taj posao se upotrebljava testera sa sečivom od dijamantske prašine.
U industriji se često upotrebljavaju dijamanti za sečenje i brušenje, kao, na primer, za brušenje sočiva, za obrađivanje raznovrsnog oruđa od bakra, mesinga i drugih metala, kao i za sečenje stakla. Danas se u industriji koristi više od 80 procenata svih proizvedenih dijamanata!

Život na Marsu

Naučnici vrše razna istraživanja da bi utvrdili da li još negde u vasioni postoji život. Naravno, lakše je tragati za znacima života u Sunčevom sistemu nego izvan njega. Planeta Mars spada u ona tela za koja neki naučnici veruju da na njima postoji neki oblik života.
Zašto baš Mars? Najpre, Mars se smatra nekom vrstom dvojnika naše planete. On je po udaljenosti od Sunca četvrta planeta, dok je Zemlja treća. Njegov prečnik je upola manji od Zemljinog, a oko Sunca jednom obiđe za 686 dana, dakle za nešto manje od dve godine. Ali Mars ima dan gotovo iste dužine kao dan na Zemlji.
Posmatrajući Mars, astronomi su primetili izvesne pojave koje ukazuju na mogućnost da tamo postoji neki oblik života. Pre svega, Mars ima  godišnja doba kao i Zemlja. U stvari, kako se tamo menjaju godišnja doba, menja se i njegova površina. Tamne oblasti postaju veće u proleće i leto, a boja se od plavozelene pretvara u žutu. Da li je to vegetacija?
Astronomi veruju da u atmosferi Marsa postoji bar mala količina vodene pare, koja pomaže održavanju života. Godine 1887. italijanski astronom Đovani Skjapareli je video na površini Marsa nešto što je ličilo na kanale. »Da li su ove kanale izgradili Marsovci da bi iz polarne oblasti sproveli vodu u pustinje«, pitali su se naučnici.
Međutim, godine 1965. kapsula Marinera IV završila je svoje istorijsko putovanje od pet stotina dvadeset miliona kilometara radi fotografisanja ove planete. Te fotografije, koje su radio-talasima poslate iz kapsule na Zemlju, pokazuju da život ako i postoji na Marsu, mora biti vrlo primitivan — to su mahovine, lišaji ili gljive. Život tamo mora da opstane u pustinjskoj sredini ili u atmosferi koja ima malo ili nimalo kiseonika, i samo tragove vodene pare. Ali mnogi naučnici i dalje veruju da će čovek, kad najzad dođs pa Mars, naći tamo pekn oblik života.

Mesečeva teža

Svako telo u vasioni ima težu ili gravitaciju jer je gravitacija sila privlačenja koja postoji među svim nebeskim telima u svemiru.
Gravitaciona sila zavisi od mase nebeskih tela i njihove međusobne udaljenosti. Na primer, postoji sila privlačenja između tebe i Zemlje. Ali Zemlja je tako ogromna u poređenju sa tobom, da te privlači. Snaga svakog privlačenja jeste tvoja težina kojom pritiskaš Zemljinu površinu. Ali na dva puta većoj udaljenosti od Zemljinog centra nego sada (ili 7 000 kilometara u vazduhu) imao bi samo jednu četvrtinu težine od one koju imaš ovde na Zemlji.
Mesec je ogromno telo, ali u poređenju sa Zemljom relativno je mali. On ima 1/81 Zemljine težine. Zato je njegova sila gravitacije ili privlačenja mnogo manja nego Zemljina, šest puta manja od Zemljine sile teže.
Otuda, kad se čovek nalazi na Mesecu, njegova težina iznosi samo šestinu težine koju ima na Zemlji. Ako bi skakao u vis sa Mesečeve površine, mogao bi skočiti znatno više nego na Zemlji! Uostalom, sigurno se sećaš da su već prvi astronauti na Mesecu nešto slično izvodili da bi pokazali televizijskim gledaocima na Zemlji kolika je Mesečeva teža.

Zašto možemo da vidimo samo jednu stranu meseca

Mesec jedanput obiđe oko Zemlje za oko 29 i po dana. On se, međutim, obrće i oko svoje ose. Da bi se jedanput obrnuo oko ose treba mu isto onoliko vremena koliko i da jednom obiđe oko Zemlje. Zato možemo da vidimo samo jednu stranu Meseca!
Ako hoćete da dobijete predstavu o tome, pokušajte sledeći opit: ispružite levu ruku i stegnite pesnicu. Zamislite da je to Zemlja. Sada uzmite pomorandžu i olovkom obeležite liniju koja deli pomorandžu na dve polovine. Zamislite da je to Mesec. Sada okrenite jednu stranu »Meseca« prema »Zemlji«. Držeći stalno istu stranu okrenutu prema »Zemlji«, napravite oko nje ceo krug. Videćete ne samo da je »Mesec« obišao »Zemlju«, već i da se potpuno obrnuo oko svoje ose, a samo je jedna njegova strana bila okrenuta »Zemlji«!
Većina naučnika veruje da će čovek kada bude potpuno ispitao Mesec i saznao sve o drugoj njegovoj strani, videti da se ona ne razlikuje mnogo od one koju je oduvek mogao da vidi.

Kada je prvi put upotrebljen zemni gas

Čovek dobija gas iz prirodnih skladišta, na mestima koja se nazivaju nalazišta zemnog gasa, a može i da ga proizvodi veštački.
Evo kako se gas može proizvoditi. Cev od gline napuni se ugljenim prahom, zatvori glinom i jako zagreva; iz jednog kraja cevi počeće da izlazi dim. Posle kraćeg vremena dim prestaje da izlazi. Ako sada otvoru glinene cevi pribli- žimo plamen, gas koji izlazi počeće da gori svetlim i stalnim plamenom. Zamislite da je ovaj mali eksperiment uvećan više hiljada puta, pa ćete shvatiti kako se proizvodi gas od uglja.
Škotski inženjer Vilijem Mardok prvi je, 1792. godine, upotrebio veštački proizvedeni gas. On je, naime, pročišćavao gas koji se oslobađao prilikom sagorevanja ugllja i sprovodio ga kroz cevi kako bi mu služio za osvetljavanje kuće. Nekoliko godina posle toga, Mardok je uspeo takvim istim postupkom da osvetli jednu fabriku u Bermingamu, u Engleskoj.
U Sjedinjenim Američkim Državama je veštački gas za osvetljenje bio u upotrebi pre prirodnog gasa. Godine 1812. Dejvid Melvil iz Njuporta, u državi Rod Ajlend, osvetlio je svoju kuću na isti način kao i pomenuti Škotlanđanin, a 1816. godine sličnim sistemom bile su osvetljene ulice grada Baltimora, u državi Merilend. Prirodni ili zemni gas prvi put je upotrebljen u gradu Fredoniji, u državi Njujork, 1812. godine.
Danas se više upotrebljava prirodni gas nego veštački proizvedeni, jer su otkrivena nova velika nalazišta zemnog gasa a i zato što je upotreba gasa postala mnogo raznovrsnija. Isto tako, nove, tehnički usavršenije cevi ili gasovodn, omogućuju da se efikasno povežu udaljena nalazišta gasa sa velikim gradovima u kojima se gas upotrebljava.

Kako se pronalazi nafta u zemlji

Danas postoje prilično sigurni metodi za pronalaženje nafte u zemlji. Iz prethodnog članka videli smo šta je nafta i kako je dospela ispod zemlje.
Kada su ljudi počeli da istražuju naftu, znali su da će je najverovatnije pronaći u stenama koje su ležale na dnu nekadašnjih mora. Pa ipak, nafta se ne nalazi u svim takvim stenama. Ona je sakupljena samo u udubljenjima, u tako zvanim »džepovima«. Džep sa naftom sastoji se, u stvari, od poroznih, šupljikavih stena koje se nalaze između slojeva čvrstih, kompaktnih stena, a sama nafta prikuplja se baš u tim malenim šupljinama.
Za ovim džepovima u zemlji traga se, pomoću preciznih instrumenata, na više načina. Ti instrumenti, međutim, ne pokazuju da li na određenom mestu ima nafte, već samo pomažu geologu i straživaču da odredi mesto na kojem verovatno postoji pomenuti džep.
Jedan od instrumenata za istraživanje nafte je i sprava za merenje gravitacije, to jest Zemljine teže. Teške stene imaju veću gravitaciju nego lake. Ovaj instrument otkriva podzemne formacije stena time što meri kolika je »teža« stena u dubini zemlje.
Magnetometar meri promene Zemljinog magnetnog polja, pa se i pomoću njega mogu dobiti podaci o formacijama stena ispod površine. Međutim, u istraživanju nafte najčešće se primenjuje metod izazivanja malih veštačkih zemljotresa pomoću eksplozije dinamita.
Prilikom takve eksplozije, posebnim mernim instrumentima beleže se drhtaji Zemljine kore koji su različiti kod raznih vrsta stena.
I pored ovih savremenih metoda, nikad nije sigurno da će se na mestu na kome se vrši istraživanje zaista pronaći nafta.

Šta se upotrebljava za izradu stakla

Можда мислите да се стакло прави од мешавине нарочитих хемикалија, и то на сасвим нарочит начин, тако да је то право чудо хемије. Међутим, стакло се справља на прилично једноставан начин од сасвим обичног материјала.
Стакло је супстанција која настаје стапањем извесних материјала, а затим хлађењем смесе, при чему се атоми поређају неправилно. Којих материјала? Око 95 процената сировина из наше земље могло би се употребити за израду стакла. Међутим, најзначајниjе сировине су: песак (сили- цијум), сода, кречњак, боракс, борна киселина, магнезијум оксид и оловни оксид.
Сама природа је створила прво стакло. Пре 450 000 000 година усијана стена из Земљиног језгра пробила се кроз Земљину кору као растопљена смеша која излази кроз чељусти вулкана. Када је та усијана лава садржавала силицијум и нагло се хладила, она је образовала стакло тврдо као камен. То вулканско стакло зове се опсидијан.
Људи праве стакло још од прастарих времена. Још пре више од 5000 година Египћани су знали како се израђује једна врста обојеног стакла којим људи су открили како се стакло може дувати и на тај начин од су облагали камен и грнчарију а понекад правили и стаклене перле (зрна) за огрлице. Боце за мирисна уља употребљавале су се у Египту још пре више од 3500 година.
Доба постојања Римског Царства (од I века пре н.е. до V века н.е.) представља један од највећих периода у историји стакла. Управо у то време њега направити на стотине разних облика и величина стаклених предмета.
Данас, наравно, постоји много нових начина да се направи још савршеније стакло. Али ово је основни процес. Сировине од којих се прави стакло доносе се у фабрику и утоварују у огромне канте. Те се сировине пажљиво измере и измешају као тесто. Онда се том тесту дода иситњено стакло истог састава да би се убрзало топљење. Смеша се аутоматски убацује у велику пећ. Затим из пећи потече стакло на нижој температури.
То стакло пролази после тога кроз многе про- цесе: дување, пресовање, ваљање, ливење и извлачење већ према томе какву врсту стакла желимо да добијемо.

Radioaktivnost

Знамо да пробе атомске бомбе стварају радиоактивност, која задаје велике проблеме савременом човечанству. Али шта је радиоактивност и зашто је она штетна за човека?
Да почнемо од атома. Сваки атом је сличан нашем Сунчевом систему. Уместо Сунца у њему постоји језгро, а уместо планета — електрони који се крећу око језгра. Језгро се састоји од једне или више позитивно наелектрисаних честица. Радиоактивност се јавља кад атом из неких разлога из језгра изгуби једну или више честица. Атом може и да емитује, односно шаље енергију у виду зрачења (гама-зраци).
Неки елементи су природно радиоактивни. То значи да њихови атоми стално емитују честице. Ту појаву називамо распадом. Кад се честице одвоје, атом доживљава промену. На тај начин радијум, који је природно радиоактиван, емитује честице и претвара се у друге елементе, све док не постане олово.
Научници сада знају како да вештачки створе радиоактивност. Бомбардујући атоме извесних елемената, они изазивају распад тих атома, који тако постају радиоактивни. Бомбардовани атоми испуштају енергију.
Зашто је радиоактивност опасна по човека? Ето, замислите те честице које излећу из атома. Кад те честице ударе у друге атоме, оне их могу разбити и мењати њихов хемијски састав. А кад те ћелије ударе о живе ћелије људског тела, оне и ту изазивају промене. Могу да изгоре и униште кожу, црвена крвна зрнца, и да изазову промене у другим ћелијама.
И поред тога што на разне начине може да послужи човеку, радиоактивност је опасна и разорна.

Vrednost dijamanata

Poznato je da je dijamant vrlo lep dragulj. Njegova lepota čini ga primamljivim i dragocenim. Dijamant je takođe najtvrđi element koji je čoveku poznat i zato je vrlo koristan.
Zašto jedan dijamant ima veću vrednost od drugoga? Prvo, dijamanti koji se nalaze u prodaji mogu biti vrlo različiti po boji i kvalitetu. Ima ih u svim duginim bojama. Neke boje su ređe od drugih. Najskuplji su oni koji imaju crvenkastu ili plavkastu boju ili čisti bezbojni dija mant. Drugi faktor, koji je vrlo važan pri određivanju njegove vrednosti, jeste čistoća. Dijamanti mogu biti čisti kao suza, ali mogu imati i manje ili veće defekte.
Postoje dijamanti toliko skupoceni da su čak odigrali važnu ulogu u istoriji. Najpoznatiji je Kohinor (Breg svetlosti), koji ima najdužu istoriju od svih dijamanata na svetu. Da bi se domogli ovog dragog kamena mnogi azijski vladari pokušavali su da osvoje Indiju.
Nada, izuzetno plav dijamant težine oko 44 karata, takođe je prošao kroz mnoge ruke. Veruje se da on donosi nesreću onome ko ga poseduje. Drugi poznati dijamanti su Orlov, koji je nekad ukrašavao krunu ruskih careva, Režan, koji se sada nalazi u Luvru u Parizu, i Kulinan, čiji su delovi ugrađeni u britansku krunu i skiptar.
Dijamanti lošije vrste upotrebljavaju se u industriji. Mnogi se stavljaju u dijamantske brusilice koje se koriste za oštrenje alata i brušenje sočiva. Industrijski dijamanti koriste se takođe u rudarstvu za izradu bušilica za bušenje kamena.

Srebro

Srebro se još od najdavnijih vremena vadi iz rudnika. Ono je predstavljalo izvor bogatstva evropskih kraljeva. Kad su španski rudnici srebra počeli da se iscrpljuju, španski kralj je bio presrećan što mu je otkriće Amerike donelo nove rudnike srebra u Meksiku i Peruu.
Za vreme zlatne groznice u Kaliforniji ljudi su proklinjali »crnu zemlju«, koja se lepila za zlatni prah. I tek slučajno je otkriveno da je to srebrna ruda!
Srebro je od svih metala najšire rasprostranjeno. Ponekad se može naći u čvrstim komadima, i u Norveškoj je jednom nađen komad čvrstog srebra težak tri četvrtine tone! Ali se srebro obično dobija iz rude, iz koje se zatim izdvaja.
U takvoj rudi je srebro obično pomešano sa sumporom kao sulfid srebra, ili predstavlja deo drugih sulfida, uglavnom bakra, cinka, olova ili arsena. Kod nas se dobija u Trepči i Boru. U stvari, srebro se javlja u tolikom broju jedinjenja da postoje mnogobrojne metode izdvajanja srebra od drugih elemenata.
Danas se u svetu proizvodi oko 8500000 kilograma čistog srebra godišnje. Glavni proizvođači srebra su Meksiko, Sjedinjene Države i Kanada.
Srebro je suviše meko da bi se upotrebljavalo u čistom stanju, te se zato meša s drugim metalima. Srebrni novac, na primer, sadrži 90 procenata srebra i 10 procenata bakra. Sterlinško srebro, od koga se pravi nakit i srebrno posuđe, sadrži 92,5 procenata srebra i 7,5 procenata bakra.
Čisto srebro ne potamni na vazduhu. Kad potamni, to je, znak da u vazduhu ima sumpora, koji se nalazi u gradskom dimu ili u blizini petrolejskih izvora. Posle zlata, srebro je najlakši metal za obradu. Od 28 grama srebra može se izkovati žica duga blizu 50 kilometara! Srebro je gotovo najbolji provodnik elektripiteta i toplote.

Živa

Ovaj metal je neobičan zbog toga što je na sobnoj temperaturi tečan.
Živa se mrzne na — 38 stepeni, a ključa na 375 stepeni Celzijusa. Teža je od vode 13,6 puta. Njena odlika je da ne kvasi predmete, već teži da se pretvori u male loptice i da se kotrlja.
U prirodi se obično nalazi kao sulfid žive, crveni mineral cinabarit. Cinabarit se može naći u mnogim vrstama stena, ali gotovo uvek u stenama vulkanskog porekla. Pretpostavlja se da su ga izbacile vulkanske erupcije. Starih rudišta cinabarita ima i na Avali, kraj Beograda.
Živa se lako pretvara u paru. Da bi se živa dobila iz rude, potrebno je samo da se ruda dovoljno zagreje. Živina para se hvata i kondenzuje, te se tako dobija živa. Jedan od najstarijih rudnika žive na svetu nalazi se u našoj zemlji, u Idriji, u Sloveniji.
Čovek već dugo koristi razne oblike žive. U doba pre pisane istorije cinabarit se upotrebljavao za pravljenje crvene boje. Još 415. godine pre nove ere živa se dobijala iz rude i upotrebljavala kao »pozlata« i u medicinske svrhe. Kad su alhemičari pokušavali da dobiju dragocene metale, mislili su za živu da je gotovo magična. Vrlo često su je upotrebljavali za svoje eksperimente i tajanstvene obrede.
U moderno doba živa se najviše koristi u medicini. Mada su živa i njena jedinjenja otrovni, ona se upotrebljava za lekove i dezinfektante. Oko jedne trećine celokupne godišnje proizvodnje žive koristi se u medicinske svrhe.
Naravno, mi uglavnom svi poznajemo živu po tome što se stavlja u termometre. A stavlja se zato što živa vrlo brzo i ravnomerno reaguje na promene temperature. Danas se živa upotrebljava i za pravljenje boja, zubnih preparata i električnih uređaja.