Kako su nastali okeani

U priči o našoj Zemlji ima mnogo nepoznatih poglavlja a jedno od njih je i ono o nastanku okeana.
Zapravo, mi ne znamo sigurno ni koliko su okeani stari. Izgleda izvesno da oni nisu posto- jali u fazi Zemljinog nastanka. Možda su najpre postojali kao oblaci pare koja se pretvorila u vodu kad se Zemlja ohladila. Pravljene su procene starosti okeana prema količini mineralnih soli u njima. Po ovim procenama, starost okeana iz- nosi između 500 miliona i 1 milijarde godina.
Naučnici su skoro sigurni da je najveći deo Zemljine površine u prošlosti bio pokriven morem. Neki delovi Zemlje nalazili su se više puta pod vodom. Ali mi ne znamo da li su dna dubokih okeana ikad bila suva niti da li je kopno, koje danas postoji, bilo ikad ispod nekog dubokog okeana.
Međutim, ima dosta dokaza da su izvesni delovi Zemlje bili nekad dno plitkog mora. Na primer, većina krečnjaka, peščara i škriljca, koji se danas nalaze na Zemlji, nastali su taloženjem u vodi. Kreda, koja se nalazi u Engleskoj, Teksasu i Kanzasu, stvarala se na morskom dnu. Ona je na- stala od školjki malih organizama, koji su po- tonuli na morsko dno i na taj način stvorili ono što mi danas zovemo kreda.
Danas, vode svih okeana prekrivaju skoro tri četvrtine Zemljine površine. Iako postoje ve- liki delovi okeana čije dno još nije ispitano ili proučeno, imamo dosta jasnu sliku o tome kako izgledaju okeanska dna. Ima oblasti koje su slične planinskim vencima, platoima i do- linama. Ali konfiguracija okeanskog dna nije tako raznolika kao površina kontinenata.

Šta je to vrtlog

Kad govorimo o vrtlogu ili viru, mi zamišljamo ogromnu količinu vode koja se obrće i uvlači ljude i brodove. Mada su vrtlozi često opasni, na otvorenom moru ne postoji u njima kretanje koje usisava i vuče nadole.
Da vidimo šta je to vrtlog. Verovatno ste videli male virove u potoku. Oni se nalaze tamo gde obala naglo zalazi u maticu i stvara kružno kretanje vode.
Kad voda sužava svoj put i ulazi u uski prolaz kod ispupčenja, ona teži da se nagomila na spolj- noj strani kruga i da se ulegne u obliku levka na sredini. To je rezultat delovanja centrifugalne sile, one iste sile koja zadržava vodu na dnu kofe kad kofu brzo okrećemo ukrug.
Kako nastaju veliki vrtlozi, oni opasni za ljude i brodove? Kad naiđe plima i sudari se sa strujom prethodne oseke, morske struje počinju da se kreću ukrug. Ovo se vrlo često dešava u uskim prolazima između grupa ostrva i obala kopna.
Kada je ovaj uski prolaz vrlo dubok, to kružno kretanje vode se ponekad pretvara u spiralno, upravljeno naniže i sa središtem duboko dole. Ali kao što smo već rekli, to se na otvorenom moru ne dešava. Vrtlog na otvorenom moru je samo veliki kovitlac vode koji jednostavno znači da se voda kreće ukrug.
Vrtlozi se javljaju u mnogim delovima sveta. Tri najpoznatija su Melstrom, Haribda i vrtlog ispod Nijagarinih vodopada. Melstrom se nalazi u blizini norveške obale, a Haribda u uskom kanalu između Italije i Sicilije.

Ajfelov toranj

Ajfelova kula projektovana je za Parisku izlož- bu održanu 1889. godine. Namera je bila da ta kula bude simbol i glavna atrakcija izložbe, kao što se uvek za svetske izložbe podiže po jedna građe- vina koja postaje njihov simbol. Ajfelova kula izgrađena je od lepih stubova rešetkastog gvožđa i njena visina iznosi 320 metara.
Na kuli postoje tri platforme do kojih se stiže liftovima. Spiralne stepenice vode dalje ka samom vrhu, na kome se nalazi naučna laboratori- ja. U toj laboratoriji naučnici proučavaju tem- peraturu, vazdušne struje, oblake, vetrove i padavine. Na osnovu međunarodnog sporazuma jedna radio-stanica svakodnevno šalje u etar signale tačnog vremena.
Ajfelova kula se vidi gotovo iz svakog kraja Pariza, i kao turistička atrakcija gotovo je neprevaziđena. Ona se nalazi u veoma lepom delu grada i dok se posetilac penje liftom, pred njegovim očima postepeno se otkriva panorama jednog od najlepših gradova sveta.
Kulu je podigao francuski inženjer Aleksandar Ajfel, graditelj mnogih izvanrednih mostova u drugim delovima Francuske i sveta. On je, na primer, izgradio jednu opservatoriju sa pokret- nom kupolom u gradu Nici, u Francuskoj, a takođe i konstrukciju za Kip slobode na ulazu u njujoršku luku. Ajfel je i pronalazač pokretnih mostova, kao i prvi konstruktor koji je proučavao dejstvo vazdušnih struja na avione, upotreblja- vajući modele aviona u vazdušnom tunelu.

Žasto venecija ima kanale

Veoma čudno osećanje obuzima čoveka kada se nađe u gradu u kome većinu »glavnih ulica« čine kanali! Ali za razliku od drugih gradova, ulice Venecije — kanali postojale su pre nego što je grad sagrađen!
Venecija je podignuta na muljevitim sprudovi- ma koji čine više od 100 malih ostrva u laguni Jadranskog mora. Sve kuće sagrađene su na stubo- vima pobodenim u blato. Između sprudova nalaze se uzani delovi mora, koji čine čuvene venecijan- ske kanale!
U ovom gradu saobraćaj se obavlja čamcima ili pešice. U starom delu grada nije dozvoljen saobraćaj automobilima ili teretnim kolima. Postoji veliki broj uskih ulica i malih mostova koji spajaju kanale. I svuda se vide čamci zvani »gondole«. Gondolijer stoji na zadnjoj platformi i pokreće gondolu dugim veslom.
Venecija je vrlo star grad. Mnogo pre najezde
Huna i njihovog prolaska kroz Italiju, sredinom 5 veka, živeli su ljudi na malim ostrvima lagune. Docnije je osnovano 12 gradskih opština na vodi i to je bio početak stvaranja države Venecije u kojoj se postepeno razvijao grad koji se danas zove Venecija.
Godine 1450. Venecija je bila centar velike kolonijalne imperije i najveća pomorska sila na svetu. Početkom XVI veka, kada su otkriveni novi trgovački putevi, i trgovina Venecije počela je da opada.
Docnije, Venecija je vodila mnoge ratove, izgubila je svoju imperiju i neprijatelji su je gotovo uništili. Venecija se pridružila Kralje- vini Italiji 1866. godine.
Danas je Venecija jedan od čuvenih umetničkih centara Evrope i ponovo postaje značajna morska luka.

Kako radi lift

Još pre stotinak godina nikome nije padalo na pamet da će milioni ljudi živeti i raditi u zgradama koje su toliko visoke da se čovek pešice ne može lako popeti na poslednje spratove. Danas ne možemo zamisliti velike oblakodere u gradu bez liftova.
Lift je izmišljen pre više od 100 godina&g Godine 1850. mnoge trospratne i četvorospratne zgrade u Njujorku imale su hidraulične liftove. Kabina, odnosno platforma, bila je montirana na vrhu jednog dugačkog klipa koji se nalazio u cilindru. Da bi se lift dizao, pumpana je voda odozdo u taj cilindar, a da bi se spuštao, otvarana je slavina za ispuštanje vode iz cilindra. Ova voda odvođena je natrag u rezervoar i mogla se koristiti ponovo.
Liftovi ove vrste se praktično danas ne koriste. Oni su spori, a pošto šipka koja podiže kabinu mora da ulazi cela vertikalno u zemlju, ovakvi liftovi ne mogu da se koriste u visokim zgradama.
Jedna vrsta hidrauličnih liftova se još uvek koristi u zgradama umerene visine. Kod ovih se šipka za podizanje ne nalazi ispod platforme.
već se mehanizam za podizanje nalazi pored otvora za lift, sa kojim je vezan preko koturača preko kojih podiže kabinu.
Građenje visokih zgrada postalo je moguće upra- vo zahvaljujući električnom liftu. Takav lift se podiže pomoću kabla koji se namotava oko doboša na vrhu otvora. Taj doboš se okreće pomoću električnog motora smeštenog na vrhu zgrade. Kod najnovijih liftova doboš je zamenjen jedno- stavnom koturačom koju direktno pokreće ms^gor. Preko ove koturače prolazi kabl pričvršćen za jedan kraj lifta dok je drugi njegov kraj vezan za uteg pomoću kojega je lift u ravnoteži.
Moderni liftovi imaju mnoge uređaje da bi se sprečili nesrećni slučajevi. Jedan takav uređaj predstavlja vazdušni jastuk na dnu otvora. Kad se lift spušta, platforma sve više zatvara presek vertikalnog otvora da bi što manje vazduha izašlo napolje. Posledica toga je stva- ranje vazdušnog jastuka odnosno usporavanje pada kabine. Drugi sigurnosni izum sastoji se od dve čelične lopte koje se razdvajaju prilikom okreta- nja sve dok ne pritisnu kočnicu koja zaustavlja lift.

Šta su to antitela

Bakterije su najrasprostranjenija bića na svetu. Sve što dodirnemo, svaki udisaj vazduha sadrži milione bakterija. Oko 80 procenata bakterija je bezopasna. Neke su vrlo korisne, a samo mala grupa bakterija je zarazna i štetna za čoveka.
Pošto čovek neprekidno unosi bakterije svih vrsta, očigledno je da su njegovo telo i telo bakterija u jednoj vrsti »radnog« odnosa. Čovečje telo nosi kolonije bakterija, a zauzvrat bakterije mogu vršiti korisne funkcije, kao što je raz- gradnja nekih vrsta hrane.
A šta biva sa štetnim bakterijama koje dospevaju u naše telo? Za borbu protiv štetnih bakterija ili klica ljudski organizam stvara naročite materije koje se nazivaju antitela. Za svaku vrstu klica stvaraju se posebna antitela. Ona dejstvuju kao jake policijske snage. Čim opasan stranac uđe »policajac« ga dočekuje i prati da bi ga sprečio da učini neko zlo.
Ali organizam ne stvara uvek dovoljno anti- tela za svaku vrstu štetnih bakterija koje dos- pevaju u njega. Zato lekari često daju serume koji sadrže antitela za borbu protiv različitih bolesti.

Da li se virusi mogu videti

Virusi su najsitniji izazivači bolesti. Oni se ne mogu neposredno videti pomoću običnog mikroskopa, ali to ne znači da nauka ne može da proučava građu virusa. Danas postoje ultra- mikroskopi koji omogućuju da ovi sićušni orga- nizmi postanu vidljivi. A pomoću elektronskog mikroskopa nauka saznaje mnogo o veličini i obliku raznih vrsta virusa.
Elektronski mikroskop koristi snop zrakova elektrona umesto svetlosnih zrakova. Elektroni prolaze kroz predmet koji se posmatra i padaju na fotografsku ploču na kojoj se dobija slika. Tako je moguće postići uveličanje od 100.000 puta.
Pomoću elektronskog mikroskopa utvrđeno je da se veličina virusa kreće od 10 do 300 mili- mikrona. Milimikron je hiljaditi deo mikrona, a mikron je hiljaditi deo milimetra.
Niko još uvek ne zna tačno šta su virusi. Neki naučnici misle da su oni vrlo srodni bakterijama. Drugi istraživači smatraju da su slični elementarnim česticama, slični »geni- ma«. A neki veruju da virusi možda čine prelaz između žive i mrtve materije.
Koliko nam je poznato, virusi mogu da rastu i da se razmnožavaju samo u živom tkivu. To znači da je nemoguće odgajiti ih izvan živoga tkiva, usled čega je teško proučiti njihov razvoj. Zbog toga se oni i razvrstavaju prema sposobnosti da zaraze žive ćelije i prema reakcijama koje izazivaju u životinjskom ili čovečjem telu.
Da li virusi proizvode neki otrov ili toksin? Sada se veruje da proizvode toksine, ali se toksin i virusna čestica ne mogu razdvojiti. Još uvek ne znamo kako ovi toksini izazivaju bolest.

Kako su počele olipijske igre

Zlatna olimpijska hmedalja verovatno je najveća počast koju može da doživi jedan sportista. Ali, da li vam je poznato da se ideja o održavanju olimpijskih igara rodila još pre 2500 godina!
Prema grčkoj legendi, Herkul, Zevsov sin, osnovao je olimpijske igre. Najstariji podaci govore o igrama koje su održane 776. godine pre nove ere na poljanama kraj grada Olimpije. Punih hiljadu godina ove igre su se održavale svake četvrte godine, sve dok ih Rimljani nisu ukinuli 394. godine.
Stari Grci su smatrali da su olimpijade vrlo važne, pa su prema razmaku između njihovog održavanja merili vreme. Taj razmak iznosio je četiri godine i zvao se olimpijada. Olimpijske igre predstavljaju primer kako se ostvarivao grčki ideal »u zdravom telu — zdrav duh«. Ništa nije smelo da spreči održavanje igara. Ako bi se desilo da se vodi rat u to vreme, i njega bi preki- dali.
Tek 1500 godina docnije francuski baron Pjer de Kuberten došao je na pomisao da obnovi olimpijske igre. Na njegov predlog u Parizu je 1894. godine održan Međunarodni kongres pet- naest zemalja. Učesnici ovog Kongresa jedno- glasno su odlučili da ponovo uvedu igre i da ih drže svake četvrte godine. Dve godine kasnije na obnovljenom stadionu u Atini održane su prve moderne olimpijske igre.
U današnje olimpijske igre uključene su mnoge sportske grane koje čak nisu ni postojale u stara vremena: košarka, vaterpolo, fudbal, bicikli- zam, streljaštvo i hokej na travi.
Danas se o olimpijskim igrama stara Međuna- rodni olimpijski komitet, a svaka zemlja ima svoj nacionalni odbor koji odlučuje o njenom učešću na olimpijadi.

Kako su nastale bombe

Danas ceo svet poznaje užasno dejstvo bombi. Bombe su usavršene do stepena koji se još pre izvesnog vremena nije mogao ni zamisliti. Stare, grubo izrađene bombe ne mogu se ni izbliza meriti sa atomskim i hidrogenskim bombama današnjice; međutim, obe te vrste bombi zasnivaju se na istom principu.

Bomba je šuplja gvozdena lopta ili valjkasta košuljica napunjena nekim eksplozivnim materijalom. Ispaljuje se iz puške, baca se rukom, izbacuje se iz aviona, ili se naprosto postavi na neko podesno mesto gde eksplodira. Kinezi su upotrebljavali bombe još pre više stotina godina. To su bile posude od pečene gline u koje su stavljali barut, a imale su oblik zmaja, zmije ili ptice. Glavna namena tih bombi bila je da velikim praskom zaplaše neprijatelja. Kineska vojska upotrebljavala je takve bombe do početka XX veka.

U zemljama zapadnog sveta topovska đulad napunjena eksplozivom nazivana su bombama. Male bombe koje se bacaju rukom nazivane su granate, i naročite trupe, takozvani grenadiri, posebno su obučavane da rukuju tim oružjem.

U prvom svetskom ratu po prvi put su bačene bombe iz aviona, i to u velikom broju. U drugom svetskom ratu izbačeni su iz aviona milioni kilograma bombi. Tako je reč »bomba« počela u najnovije vreme da označava samo bombu koja se baca iz vazduha. Ostali tipovi bombi imaju posebne nazive: granate, torpeda i mine.

Postoje tri tipa vazdušnih bombi, već prema tome kakva im je namena. One mogu biti razorne, za razbijanje i za izazivanje požara. Razorne bombe upotrebljavaju se za rušenje zgrada. One eksplozijom stvaraju vazdušni udarni talas, sličan naglom vihoru, koji snažno potiskuje sve na šta naiđe. Eksplodiraju ili prilikom udarca ili pomoću uređaja za kasnije paljenje.

Rasprskavajuće bombe mnogo su manje od razornih i teške su od 1/2 do nekoliko stotina kilograma. Njihovi ciljevi su ljudi ili manji objekti. Takva se bomba prilikom eksplozije razbije na mnogo manjih delića od kojih se svaki ponaša kao metak.

Zapaljive bombe sadrže zapaljive materije koje sagorevaju izazivajući ogromnu toplotu. Njihov cilj je izazivanje požara koji ponekad zahvata i ceo grad.

Koeficijent inteligencije

Umni i telesni razvoj ibično odgovaraju jedan drugom. Oba se zaustavljaju u različitim godinama života, što zavisi od ličnosti. Na primer, neki mladić može sa šesnaest godina da bude visok 170 cm i da uopšte više ne raste, dok njegov brat može da nastavi da raste i da sa devetnaest godina dostigne visinu od 185 cm. Umni razvoj većine ljudi se zaustavlja negde između 13. i 20. godine života. Ako svu decu rođenu istog dana,  na primer: 10. oktobra pre deset godina, pregledate sada, ona će se razlikovati po svojoj telesnoj razvijenosti. Neka će biti visoka, neka srednjeg, a neka niskog rasta. Ali, ona će se takođe razlikovati i u pogledu umnog razvoja. Neka će biti inteligentna i sposobna da lako uče nove stvari, neka prosečna, a neka vrlo spora u učenju. Ova razlika u umnoj razvijenosti može se smatrati razlikom u umnoj zrelosti.     

Kao što možemo da izmerimo nečiju visinu, tako možemo i umnu razvijenost. Za ovu svrhu izrađena je serija testova. Evo kako se to radi:    prvo utvrdimo koje probleme mogu rešiti deca različitog uzrasta. Šestogodišnja deca mogu da reše neke probleme, osmogodišnja      druge,  itd. Pretpostavimo da deci različitog uzrasta damo test za šestogodišnju decu. Neka deca od četiri i pet godina mogu takođe da ga reše.

S druge strane, ima dece od deset ili dvanaest godina za koju je test suviše težak. Eto, sada imamo način za merenje inteligencije. Ako šestogodišnje dete može da uradi test samo za uzrast od šest godina, ono je prosečne inteligencije.

Ako četvorogodišnje ili petogodišnje dete može da uradi ovaj test,ono je natprosečne inteligencije. Ako desetogodišnje dete ne može da uradi ni test za uzrast od šest godina, ono je zaostalo.

Slova OI su skraćenica za »koeficijent inteligencije«; to je način za matematičko izražavanje rezultata ovih testova. Na primer, jedno šestogodišnje dete sa umnom zrelošću koja odgovara detetu od šest godina, ima 01 100. Umna zrelost se deli godinama starosti, zatim se množi sa 100. Ako petogodišnje dete ima umni uzrast za šest godina, njegov 01 iznosi 120 (šest podeljeno sa pet, puta 100). Koeficijent inteligencije između 90 i 100 označava prosečnu inteligenciju, a iznad 110 se smatra natprosečnom inteligencijom.

Saturnovi prsteni

Galilej, prvi čovek koji je teleskopom ispitivao nebo, 1610. godine zapazio je nešto čudno oko Saturna, nešto što je izgledalo da izlazi iz njegove površine!

Godine 1655, naučnik po imenu Kristijan Hajgens izučavao je Saturn boljim teleskopom i video nešto tako čudno da o tome nije smeo nikome ništa reći! Svoja zapažanja šifrovao i kada su kasnije bila pročitana u njima je stajalo sle-deće: »On (Saturn) okružen je tankim spljošte-nim prstenom, koji ga nigde ne dodiruje, a koji je nagnut prema ekliptici«.

Saturnovi prsteni, koji su toliko zaprepastili čoveka koji ih je prvi otkrio, i dalje ostaju velika tajna našeg Sunčevog sistema. U stvari, koliko je do sada poznato, takvi prsteni ne postoje više nigde u svemiru!

Naravno, sem prstena, mi znamo neke druge oblike planete Saturna. Njemu je potrebno 29 i po godina da obiđe oko Sunca, druga je planeta poveličini, posle Jupitera, i ima deset satelita koji se oko njega okreću. Okružen je atmosferom kroz koju ne možemo da prodremo, ali znamo da ona ne predstavlja čvrstu materiju. Moguće je da u jezgru planete postoji čvrsta metalna masa.

On ima tri pomenuta misteriozna prstena! Sva tri se nalaze u istoj ravni (kao tri kruga na ravnom tanjiru), i leže u ravni Saturnovog ekvatora. Širina ovih prstena je oko 250 000 kilometara.

Srednji prsten je najsjajniji. On je odvojen od spoljnog prstena tamnim prostorom, a unutrašnji je vrlo maglovit. Koliko je poznato, prsteni nisu sačinjeni od kompaktne čvrste ili tečne materije. Oni se sastoje od malih, odvojenih de-lova materije, ali posmatrani sa Zemlje izgle-daju spojeni. Zbog njihovog nagiba, prvo im se vidi severna, a zatim južna strana. Ali šta su i kako su nastgali, ostaje i dalje tajna!

Šta je to Cunami

27. avgusta 1883. godine ostrvo Krakatau u današnjoj Indoneziji gotovo je raznela strahovita vulkanska eksplozija. Usled eksplozije podigli su se ogromni talasi, visoki preko 30 metara. Oni su zbrisali stotine sela i poleteli okeanom brzinom od preko 1 000 kilometara na čas. Osetili su se čak i na obalama Kalifornije i Australije, hiljadama kilometara daleko!

Godine 1946. došlo je do zemljotresa na dnu okeana u blizini Aleutskih ostrva. Jedan džinovski talas je za manje od 5 časova prešao više od tri i po hiljade kilometara i udario o Havaje. Podigao je kuće i mostove i odbacio ih nekoliko desetina metara. Tada se utopilo preko 170 ljudi.

Oba ova velika talasa spadaju u talase izazvane podmorskim zemljotresom. Oni nimalo ne liče na obične morske talase i one koje vidimo pokraj obale, i nemaju nikakve veze ni s vetrom ni s plimom.

Ovim talasima naučnici su dali posebno ime. Zovu ih japanskim imenom cunami. Zemljotresni  talas, ili cunami, javlja se usled nekog poremećaja na dnu mora, obično usled zemljotresa podmorskog tla.

Udarni talas izazvan zemljotresom na dnu okeana putuje kroz vodu kao što jak zvuk putuje kroz vazduh. U stvari, ovaj udar putuje kroz vodu brzinom zvuka.

Ako se u toj oblasti nađe neki brod, njega će ovaj udar tako uzdrmati kao da je udario u stenu!

Kad dođe do zemljotresa na dnu okeana, dno se pomera i klizi. Ovo kretanje i udar tog poremećaja stvaraju cunami. Ponekad se u vodi stvara veliko ulegnuće, a ponekad veliki vodeni breg. Odmah zatim nastaje cunami, koji počinje da se kreće velikom brzinom.

Prvi znak da se cunami približava obali je, začudo, jedan običan talas. Zatim nekoliko minuta nivo mora opada kao da je vrlo velika oseka. Tada more može da se povuče sa velikog dela obale. Posle toga udara ogroman cunami.

Zašto prestajemo da rastemo

Novorođenče je prosečno dugo 48 — 50 cm. U toku narednih dvadeset godina dužina tela se povećava preko tri puta i kod žena iznosi oko 160 cm, a kod muškaraca oko 175 cm. Ali čovek ne prestaje tada da raste. On u stvari i dalje raste, čak i posle dvadeset pete godine, i dostiže svoju najveću visinu oko 35. ili 40. godine.

Šta se dešava posle tih godina? Čovek prestaje da raste i počinje da se »smanjuje«! Svako se smanjuje posle četrdesete godine života otprilike 1 cm svakih deset godina. Razlog ovoga smanjenja je postepeni gubitak vode iz hrskavica u zglobovima kičmenog stuba.

Da li znate da smo svakog jutra viši nego prethodne večeri, a da se u toku dana smanjujemo?

Brzina rastenja se menja za vreme različitih godišnjih doba. Mala deca brže rastu leti nego zimi. Bolja hrana, bolji način života i čitav niz drugih okolnosti čine da su današnja pokolenja u proseku viša nego ranija.

Visina rasta zavisi od rada četiri žlezde: štitne žlezde, hipofize, grudne žlezde i polnih žlezda. Kada ove žlezde rade normalno i kada postoji odgovarajuća ravnoteža između njihovih aktivnosti, rast je normalan.

Zašto prestajemo da rastemo? Šta je to što zaustavlja rastenje?

Hipofiza podstiče rastenje kostiju. Ako ova žlezda preterano funkcioniše, ruke i noge pre- više rastu, a šake i stopala postaju veoma veliki. Ukoliko hipofiza nedovoljno radi, osoba ostaje malog rasta — kepec.

Dete se rađa sa velikom grudnom žlezdom, koja raste i u toku detinjstva. Kada dete napuni trinaest ili četrnaest godina, grudnu žlezdu počinje da zamenjuje masno tkivo. Završetkom puberteta ona se kod većine osoba potpuno gubi. Na njenom mestu ostaje masno tkivo. Takvo sma- njenje grudne žlezde pada u vreme kada polne žlezde počinju da rade. Osoba koja postane polno zrela, a to je najdalje do dvadeset druge godine, prestaje da raste.

Ponekad se polne žlezde prebrzo razvijaju, a rastenje grudne žlezde se prerano usporava. U takvom slučaju osoba ne dostiže prosečnu visinu. Pošto noge rastu docnije, ali zato više od ostalih delova tela, u ovoj ranoj etapi razvoja noge su kratke, a osobe koje se prerano razviju često izgledaju zdepaste. Takav je, na primer, bio Napoleon.

Ako polne žlezde počnu kasno da se razvijaju, grudna žlezda nastavlja da radi i takve osobe dostižu natprosečnu visinu.

Kako nastaje vetar

Ponekad, kad se nalazimo napolju, iznenada počne da duva vetar. Mi ga ne vidimo, ali ga osećamo, a ne znamo kako je nastao.

Prosto rečeno vetar je strujanje vazduha iznad Zemljine površine. Šta pokreće vazduh? Svi vetrovi nastaju na isti način — usled promene temperature. Kada se vazduh zagreje, on se širi, postaje lakši i diže se uvis, a hladniji dolazi na njegovo mesto. Ovakvim kretanjem vazduha postaje vetar!

Vetrovi se dele na one koji su deo svetskog sis-tema vetrova i lokalne vetrove. Najveći sistemi vetrova počinju na ekvatoru, gde je Sunčeva toplota najjača.

Ovde se topao vazduh diže na veliku visinu i širi se prema Severnom i Južnom polu. Kada pređe trećinu svog puta do pola, taj vazduh po-činje da se hladi i da ponovo pada na Zemlju.

Jedan njegov deo vraća se na ekvator, gde se opet zagreva, a drugi deo nastavlja put ka jednom ili drugom polu.

Oni vetrovi koji duvaju u istom pravcu preko cele godine nazivaju se stalni vetrovi. Njih razbijaju ili prekidaju lokalni vetrovi, koji duvaju iz raznih pravaca.

Lokalni vetrovi nastaju ako naiđu hladne vazdušne mase sa visokim pritiskom ili top'-lije vazdušne mase sa niskim pritiskom. Obično ne traju dugo. Posle nekoliko sati, ili najviše nekoliko dana, opet se Javljaju stalni vetrovi.

Drugi lokalni vetrovi nastaju usled dnevnog zagrevanja ili hlađenja Zemlje. U ovu grupu spadaju povetarci s kopna ili s mora. Danju, hladan vazduh sa mora struji prema kopnu kao morski povetarac, a noću, kada je more toplije od kopna, hladniji vazduh se kreće prema moru kao povetarac sa kopna.

Katran

Katran nam izgleda sasvim obična stvar, ali je njegov značaj za industriju izvanredno veliki.

Kada je prvi put počelo zagrevanje uglja da bi se dobio koks za visoke peći, potekla je crna teč-nost koja se brzo stvrdnula i koja je izgledala bezvredna. To je bio katran od ugljena, i ljudi su ga bacali. Međutim, od katrana danas se spravlja više od 200000 nuzproizvoda koje svakodnevno upotrebljavamo.

Katran je prvi put upotrebljen za gorivo. Kasnije, ljudi su njime premazivali drvo i užad da bi ih na taj način zaštitili. Konačno, otkriveno je da se od njega mogu praviti i druge korisne stvari. Prilikom zagrevanja i destilacije katrana dobijaju se različita ulja. Jedno takvo ulje počelo se koristiti kao zamena za terpentin.

Zatim, 1856. godine, 17-godišnji asistent hemičar u Engleskoj Vilijam Henri Perkins sasvim slučajno je otkrio da se iz katrana mogu dobiti izvesne boje, takozvane anilinske. To je otvorilo nove mogućnosti u svetu industrije.

Kako se od katrana dobijaju različiti proizvodi? To se postiže procesom destilacije. Ka-tran se dovede do ključanja u velikim pećima, iz kojih izlaze povijene cevi. One skupljaju gasove i tečnosti što se tu stvaraju. Sam katran sadrži od svega pomalo. Prilikom svakog novog prečišćavanja izvlače se različiti sastojci. Smola koja ostane u stvari je katran koji već poznajemo kao sastavni deo šindre, krovnog papira i asfalta koji se upotrebljava za prekrivanje ulica.

Koji su uzgredni proizvodi katrana? Većina boja koje služe za bojadisanje i za spravljanje štamparske boje pravi se od katrana. Karbolna kiselina, koja se upotrebljava kao antiseptik po bolnicama, potiče od katrana. I aspirin se spravlja od katrana. Saharin, koji je 5,50 puta slađi od šećera, takođe je proizvod koji dobijamo iz ugljenog katrana. Sva savremena industrija plastike počiva na katranu. Najlon je kombinacija uglja, vazduha i vode. Danas se čak i odela prave od ugljena.

Naftalinske kuglice, veštačka aromatična sredstva i soda-voda takođe su proizvodi dobi-jeni iz katrana. Hemijski proizvodi koji se dobijaju iz kamenog uglja upotrebljavaju se i za hranu.

Rendgenski zraci

Rendgenske zrаke je 1895. godine otkrio Nemаc Vilhelm Rentgen, pа se po njemu tаko i zovu.

To su prirodni zrаci, slični svetlosnim zrаci- mа. Od svetlosnih zrаkovа se rаzlikuju dužinom svojih tаlаsа i energijom. Nаjmаnjа dužinа tаlаsа iz Rentgenove cevi iznosi petnаestohiljаditi deo milionitog delа tаlаsne dužine zelene svetlosti. Rendgenski zrаci zbog svoje mаle tаlаsne dužine prolаze kroz mаteriju kroz koju svetlost ne može dа prođe. Što je dužinа nekog tаlаsа mаnjа, to je njegovа prodornost većа.

Rendgenski zrаci se stvаrаju u Rentgenovoj cevi. Vаzduh se iz ove cevi izvlаči sve dok ne ostаne sto milionа putа mаnje nego što gа normаlno imа u cevi. Ovа cev je obično nаčinjenа od stаklа, i u njoj se nаlаze dve elektrode. Jednа od njih se zove »kаtodа« i vezаnа je zа negаtivаn krаj nаpon- skog izvorа. U njoj se nаlаzi žicа od volfrаmа kojа se zаgrevа pomoću električne struje sve dok ne počne dа izbаcuje elektrone. Drugа elektrodа se zove »аnodа« i vezаnа je zа pozitivаn krаj.

Zbog rаzlike nаponа između kаtode i аnode, elektroni, koji su negаtivni, lete velikom brzi- nom od kаtode kа аnodi. Oni udаrаju u аnodu brzinom od 95000 do 280000 kilometаrа u sekundi. Anodа je nаprаvljenа od volfrаmа i nаglo zаu- stаvljа elektrone. Veći deo energije elektronа se pretvаrа u toplotu, аli neki deo se pretvаrа u Rentgenovo zrаčenje i nа jednom oknu nа dnu cevi pojаvljuju se rendgenski zrаci.

Dа li ste se ikаd upitаli kаko nаstаju slike kostiju pomoću rendgenskih zrаkovа?

Rendgenskа slikа dobijа se pomoću senke. Rend- genski zrаci prolаze kroz deo telа koji se snimа i koji stvаrа senke nа filmu. Film Je prevučen osetljivom emulzijom i posle snimаnjа se rаzvijа kаo i svаki film. Kosti i drugi predmeti kroz koJe rendgenski zrаci teže prolаze ostаvljаju tаmnije senke.

Rendgenski zrаci igrаju dаnаs vаžnu ulogu u medicini, nаuci i industriji i spаdаju u čovekovа nаjkorisnijа oruđа.

Probijanje zvučnog zida

Kаo što je poznаto, u Evropi i u Sjedinjenim Američkim Držаvаmа već su izgrаđeni tаko brzi аvioni dа mogu dа prelete Atlаntski okeаn zа nešto mаlo duže od dvа sаtа. Tаkvi аvioni, međutim, mogu stvoriti jedаn veliki problem: oni probijаju zvučni zid, što nije sаmo neugodno, već može vrlo lаko izаzvаti i mаterijаlne štete nа Zemljinoj površini.

Dа bismo shvаtili štа je probijаnje zvučnog zidа, prvo trebа dа znаmo štа je to uopšte »zvučni zid« ili »zvučnа bаrijerа«. Tа pojаvа nаstаje kаd аvion leti brzinom kojа je blizu brzine zvukа.

Kаd neki аvion leti brzinom mаnjom od brzine zvukа, prednji deo аvionа šаlje ispred sebe tаko-zvаni tаlаs koji putuje brzinom zvukа. Inаče, ovаj tаlаs nаstаje nаgomilаvаnjem česticа vаzduhа dok аvion leti.

Pri brzinаmа mаnjim od brzine zvukа ovi tаlаsi putuju brže nego sаm аvion. Štа se, međutim Američkim Držаvаmа već su izgrаđeni tаko brzi аvioni dа mogu dа prelete Atlаntski okeаn zа nešto mаlo duže od dvа sаtа. Tаkvi аvioni, međutim, mogu stvoriti jedаn veliki problem: oni probijаju zvučni zid, što nije sаmo neugodno, već može vrlo lаko izаzvаti i mаterijаlne štete nа Zemljinoj površini.

Dа bismo shvаtili štа je probijаnje zvučnog zidа, prvo trebа dа znаmo štа je to uopšte »zvučni zid« ili »zvučnа bаrijerа«. Tа pojаvа nаstаje kаd аvion leti brzinom kojа je blizu brzine zvukа.

Kаd neki аvion leti brzinom mаnjom od brzine zvukа, prednji deo аvionа šаlje ispred sebe tаko-zvаni tаlаs koji putuje brzinom zvukа. Inаče, ovаj tаlаs nаstаje nаgomilаvаnjem česticа vаzduhа dok аvion leti.

Pri brzinаmа mаnjim od brzine zvukа ovi tаlаsi putuju brže nego sаm аvion. Štа se, međutim,

dešаvа аko аvion leti brzinom zvukа? Vаzduh ispred аvionа u tom slučаju ne primа tаlаs pritiskа, već ovаj nаstаje ispred krilа аvionа zаto što se i krilo i tаlаs kreću nаpred istom brzinom.

Kаo rezultаt ovogа jаvljа se udаrni tаlаs koji vrši veliki pritisаk nа krilo аvionа. Dok još аvioni nisu,leteli brže od zvukа, izrаz »zvučni zid« upotrebljаvаn je zа opisivаnje pritiskа zа koji se očekivаlo dа će nаstаti u trenutku kаd аvion dostigne brzinu zvukа.

Posle tehničkih usаvršаvаnjа izvršenih u kon-strukciji nаdzvučnih, ili supersoničnih аvionа, pokаzаlo se dа brzinа zvukа uopšte nije nikаkvа »bаrijerа«. Međutim, nešto se ipаk dogаđа u trenutku kаd аvion prolаzi kroz zvučni zid, to jest kаd dostiže brzinu zvukа.

Stvаrа se, nаime, udаrni tаlаs koji izаzivа vrlo glаsаn zvuk, poput eksplozije. Ovа pojаvа se, dаkle, nаzivа »probijаnje zvučnog zidа«.

Razvoj železnice

Rаzvoj železnice nije bio nimаlo jednostаvаn. Trebаlo je udružiti i ostvаriti tri ideje dа bi železnicа bilа mogućа. Prvа je — kolosek. Moždа dаnаs to izgledа vrlo prosto, аli to je u ono vreme predstаvljаlo veliku novinu. Drugа je — pričvrstiti vаgone jedаn zа drugi, dа bi se mogli kretаti zаjedno po koloseku. Trećа je — upotrebiti snаgu kojа bi gurаlа ili vuklа vаgone po šinama.

U Sjedinjenim Američkim Držаvаmа prve šine bile su nаčinjene od drvetа. Kаsnije, dа bi ih ojаčаle, stаvljene su nа njih odozgo tаnke metаlne trаke. Još kаsnije su se počele proizvoditi šine koje su u celini bile nаčinjene od gvožđа ili čelikа.

Nаjrаnije železnice upotrebljаvаle su konje zа vuču. Oko 1800. godine bilo je nekoliko tаkvih železnicа, u Sjedinjenim Držаvаmа. Prvа аmeričkа železnicа kojа je koristilа drvene šine sа gvozdenom trаkom zvаlа se Grаnitnа železničkа kompаnijа Mаsаčusetsа. I onа je koristilа konjsku vuču.

Prаvog konjа uskoro je zаmenio »gvoydenii konj«— pаrnа lokomotivа. Prvа pаrnа lokomotivа zа vuču nаtovаrenih vаgonа po šinama sаgrаđenа je u Engleskoj 1804. godine. Prvu zаistа prаktičnu lokomotivu konstruisаo je jedаn Englez, Džordž Stivenson. U Sjedinjenim Američkim Držаvаmа konstruisаne su prve pаrne lokomotive oko 1820. godine.

Jednа od nаjpoznаtiJih pаrnih lokomotivа bilа je »Tomа Pаlčić«. Njen konstruktor je bio Piter Kuper iz NJujorkа. Godine 1830. onа je postаlа prvа lokomotivа zа prevoz putnikа u SAD. Uprаvo kаd se vrаćаlа sа svog prvog putovаnjа, kočijаš nаjbržih poštаnskih kolа pozove vozovođu nа tаkmičenje dа se vidi koje je prevozno sredstvo brže. Lokomotivа je uprаvo bilа prestiglа po-štаnskа kolа, i vrlo je brzo počelа dа odmiče, kаd joj spаde jedаn remen. Piter Kuper još nije bio stigаo dа otkloni kvаr, kаd nаjednom popusti nаpon pаre u kаzаnu, i »Tomа Pаlčić« izgubi trku.

Od togа dаnа železnicа je brzo i mnogo usаvršаvаnа u svаkom pogledu, а posebno s obzirom nа tri osnovne stvаri: šine, vаgone i lokomotivu. Desetog mаjа 1869. godine SAD su dobile železnicu kojа je povezivаlа istočnu obаlu sа zаpаdnom. Dаnаs u SAD imа više od 350000 kilometаrа železničke pruge, oko 2 000 000 teretnih vаgonа i oko 42000 lokomotivа.

Fatamorgana

Zаmislite čovekа koji lutа pustinjom i umire od žeđi. On bаcа pogled u dаljinu i priviđа mu se jezero čiste vode, okruženo drvećem. Teturа se premа njemu sve dok njegovo priviđenje ne iščezne i ne ostаne ništа, osim vrelog peskа oko njegа.

Jezero koje je on video u dаljini je fаtаmorgаnа. Kаko onа nаstаje? Fаtаmorgаnа je vаrkа koju pred nаšim očimа stvаrа prirodа zbog izvesnih uslovа u аtmosferi. Mi vidimo neki predmet zаto što se svetlosni zrаci odbijаju od njegа i nebo odrаzi pomoću ovog »ogledаlа« od vаzduhа, ono ponekаd izgledа kаo jezero, i mi vidimo fаtаmorgаnu.

Kаd je dаn vreo pа se približаvаmo vrhu nekog brdа, nаmа se čini dа je put ispred nаs vlаžаn. I to je fаtаmorgаnа! Ono što mi vidimo je svetlost sа nebа koju vreo vаzduh prelаmа neposredno iznаd putа, tаko dа nаm se čini dа onа dolаzi sа sаmog putа.

Fаtаmorgаnа se jаvljа i nа moru, kаo slikа bropаdаju nа nаše oči. Ti zrаci obično dopiru do nаših očiju u prаvoj liniji. Stogа, аko pogledаmo u dаljinu, videćemo sаmo stvаri koje su iznаd nаšeg horizontа.

A sаd dа objаsnimo vаrku koju аtmosferа stvаrа sа svetlosnim zrаcimа. Nаd tlom pustinje može dа postoji sloj gustog vаzduhа koji deluje kаo ogledаlo. Neki predmet može dа bude izvаn vidikа, dаleko ispod horizontа. Ali kаd svetlo- sni zrаci sа njegа pаdnu nа ovаj sloj gustog vаzduhа, oni se odbijаju premа nаšim očimа i mi vidimo tаj predmet kаo dа se nаlаzi iznаd horizontа i dа nаm je nа vidiku. Mi tаko »vidimo« predmete koje nаše oči ne mogu dа vide! Kаd se udаljeno dovа koji plove po nebu!

 Ovo nаstаje kаdа se hlаdаn vаzduh nаlаzi u blizini vode, а topаo vаzduh je iznаd njegа. Udаljeni brodovi, koji se nаlаze izvаn horizontа, mogu se videti zаto što se svetlosni tаlаsi sа ovih predmetа odbijа- ju od slojа toplog vаzduhа i mi vidimo brod nа nebu!

U nаjpoznаtije fаtаmorgаne nа svetu spаdа onа nа Siciliji, iznаd Mesinskog moreuzа. Grаd Mesinа se odrаžаvа nа nebu i izgledа kаo dа zаmkovi iz bаjki lebde u vаzduhu. Izrаz fаtаmorgаnа dolаzi od itаlijаnske reči Fаtа Moršnа. po vili Morgаni, zloj čаrobnici zа koju se verovаlo dа stvаrа ovu pojаvu.

Radioaktivna prasina

Prasina i druge materije koje se javljaju u vazduhu posle nuklearnih eksplozija nazivaju se radioaktivna prasina. Ona zagadjuje ili truje vazduh, zamlju i vodu.

Ova prasina truje svet oko nas jer je radioaktivna. To znaci da sadrzi izvesne atome koji se raspadaju. Pri njihovom raspadanju oslobadjaju se energija i materija, sto se zove zracenje.

Nuklearna bomba izaziva ogromnu eksploziju sa velikom toplotom i mnogo radioaktivnih atoma koji se mesaju sa cesticama zemlje i prasine. Nuklearna energija izbacuje u atmosferu tone radioaktivne prasine, koja se vraca na Zemlju.

Nekoliko minuta ili casova posle nuklearne eksplozije, najteze cestice nastale pri eksploziji bombe padaju na Zemlju. One koje su lakse lete u atmosferi i padaju sporije. Mogu mesecima ili cak godinama da lete nad Zemljom i padaju na nju najcesce sa snegom, kisom i maglom.

Radioaktivna prasina koja padne van covecjeg tela moze da se spere. Ali radioaktivna prasina koja prodre u covecje telo moze godinama u njemu da se zadrzi. Ona u telo ulazi preko vazduha, vode ili hrane, sto je najcesci slucaj. Radioaktivna prasina pada na lisce biljaka i njihove plodove. Ona pada na zemljiste iz kojeg je usisavaju biljke preko svog korena. Zivotinje se hrane biljkama, a ljudi i druge zivotinje uzimaju opet ove zivotinje sebi za hranu. U telu radioaktivni atomi iz ove prasine ispustaju radijaciju. Kada suvise radijacije prodje kroz zive celije, moze da ih osteti ili da oslabi odbrambenu sposobnost covecjeg tela prema bolestima.

Arhimedov zakon

Arhimed je bio matematicar i pronalazac koji je ziveo u antickoj grckoj koloniji Sirakuzi, na ostrvu Siciliji. Kralj Sirakuze Hijeron zatrazio je jednog dana od Arhimeda da mu kaze da li u zaltnoj kraljevskoj kruni ima i  srebra. Arhimeda je dugo mucio ovaj problem. Jednog dana, stupivsi u kadu da se okupa, primetio je kako se nivo vode podigao. Odmah je istrcao iz kupatila i pojurio ulicama Sirakuze, vicuci eureka! (sto znaci nasao sam!)

Arhimed je resio Hijeronov problem. Prvo je, naime, izmerio koliko je kruna teska. Onda je pronasao grumen zlata i grumen srebra koji su, svaki ponaosob, tezili koliko i kraljevska kruna. Zatim je spustio krunu u suds a vodom i izmerio za koliko se nivo vode izdigao. To isto ucinio je i sa grumenom zlata. Da je kruna bila izradjena od cistog zlata, voda bi se podigla do iste visine. Medjutim, postojala je razlika, pa je Arhimed, izmerivsi i grumen srebra mogao da utvrdi kolika je tacna srazmera ova dva metala u kruni.

Zakon specificne tezine, ili Arhimedov zakon kaze da svaki predmet potopljen u tecnost biva potisnut navise silom koja je jednaka tezini istisnute tecnosti.

Arhimed je, isto tako, izumeo i mnoge naprave koje su koriscene u ratne svrhe u njegovo  doba. Kada su Rimljani napali grad Sirakuzu sa kopna i s mora, 214. godine pre nove ere, branioci grada uspeli su da ih zadrze gotovo tri pune godine sluzeci se Arhimedovim ratnim napravama. Tako je ovaj matematicar izmislio katapulte, kojima je na Rimljane bacao veliko kamenje. Arhimed je napisao vise knjiga o geometriji i fizici, a poznavao je i princip poluge.

Arhimeda je ubio jedan Rimski vojnik za vreme osvajanja Sirakuze, kako prica kaze, dok je bio zadubljen u svoje geometrijske figure.

Vakuum

Većina ljudi misli da je vakuum mesto u kome nema materije, mesto u kome se apsolutno ništa ne nalazi.
Po mišljenju naučnika, međutim, to je nemoguće. Oni smatraju da ne postoji prostor u kome se ne nalazi neka supstanca, neki molekul gasa ili neka manja čestica prašine. Tako vakuum ustvari predstavlja prostor u kome se nalazi vrlo mala količina materije.
U dobrom vakuumu skoro nema vazduha, prašine i drugih čestica materije. Ali ovde je naglasak na reči skoro.
Jedan od najlakših načina dobijanja vakuuma jeste ispumpavanje vazduha iz suda u kome treba da se stvori vakuum.vrlo efikasne vakuum pumpe, koje mogu sa stvore dobar bezvazdušni prostor, koriste se u industirji. Na primer, u proizvodnji električnih sijaica upotrebljava se vakum pumpa. Ako bi vazduh ostao u sijalici, kiseonik bi prouzrokovao u jednom deliću sekunde sagorevanje sijaličnog vlakna.
U sijalicama najmodernije proizvodnjeskoro sav vazduh se odstranjuje pumpom. Ovo isto se radi i u proizvodnji vakuumskih cevi za radio i televizijske uređaje. Upravo pred njihovo zatvaranje, vazduh se iz njih odstranjuje u najvećoj mogućoj meri. Verovatno najpoznatija upotreba vakuuma jeste u termos-bocama. One imaju duple zidovei vakuum se stvara izmedju zidova. Pošto u vakuumu postoji vrlo msli broj molekula, koji su udaljeni jedan od drugog, onemogućuje se prenos toplote. Ovo u termos-bocama omogućava da hladno mleko ostane i dalje hladno. Ako se vruća tečnost stavi u termos-bocu, nema prenosa toplote pa će tečnost ostati topla.

Šta je vazduh

Vazduh se nalazi svuda oko nas. Svaka pukotina, šupljinai prostor koji nije već ispunjen nečim drugim, ispunjen je vazduhom. Svaki put kada udahnete, vaša pluća se ispune vazduhom.

Iako se vazduh ne moze videti, probati, ili osetiti (dok vetar ne duva), vazduh je nešto.on je supstancija ili materja. Materija moze da bude u ćvrstom, tečnom ili gasovitom stanju. Materija koja se zove vazduh skoro je uvek u gasovitom stanju.

U stvari, vazduh je sastavljen od više gasova. Dva od njih, azot i kiseonik, sačinjavaju 99% vazduha. Oni se uvek nalaze u istom odnosu, 78% azota i oko 21% kiseonia. Isto tako postoji i mala količina ugljendioksida koji u vazduh izdišu živa bića. Ostatak od 1% čine retki gasovi: aron, neon,helijum,kripton i ksenon.

Veliki vazdušni okean proteže se mnogo kilometara nad Zemljinom površinom. Zato što je vazduh materija, Zemljina teža ga privlači i drži na Zemlji. Tako vazduh ima svoju težinu. Težina vazduha vrši pritisak.

Ako se čovek popne na visoku planinu ili putuje avionom, iznad njega se nalazi manje vazduha; zato je pritisak manji što je visina veća.na visini od oko 15 kilometara pritisak iznosi 1/15 od pritiska na nivou mora. Na visini od oko 100 kilometara pritisak skoro i ne postoji.

Zašto se u termometru koristi živa

Jedini način da merimo toplotu jeste pomoću dejstava koje ona vrši na neki predmet i promena što ih izaziva u takvom predmetu. I sami možete shvatiti zašto je to tako. Toplota i hladnoća izazivaju promene mnogih materija i predmeta. Nama za termometar treba takva materija koja će se, na istoj temperaturi, ponašati uvek isto.

Utvrđeno je da ježiva veoma pogodna za ovu svrhu. Toplota izaziva širenje žive, ali je to širenje uvek jednako na istoj temperaturi. Zato stavljamo živu u staklenu cev, pa se ona, kad se cev zagreje, širi i podiže do iste tačke na cei kad god je izložena istoj temperaturi.

Sada treba još samo da dodamo sklau na staklenoj cevi, pa ćemo dobiti jednostavan termometar. Skala nam je potrebna da bismo znali do koje se visine živa popela. U savremenom termometru, šupljina u cevi često je tanja od ljudske vlasi, a obično nije veća od igle.

Loptasto zadebljanje na dnu cevčice i sama cevčica napunjeni su onom količinom žive koja je potrebna da bi se mogla meriti određena temperatura. Zatim se cevčica zatvori, i to tako da u njenom gornjem kraju vakum, to jest, bezvazdušni prostor, ili neki gas, kao što je azot. Živa u takvoj cevčici diže se i spušta, odnosno živa se i skuplja u skladu sa temperaturom koja je oko nje.

Na termometrima se najčešće pominju dve skale: Celzijusova i Farenhajtova. Na Celzijusovoj skali nula odgovara temperaturi na kojoj se smrzava voda, a stoti stepen temperaturi na kojoj voda ključa. Na Farenhajtovoj skali, međutim, tačka smrzavanja vode nalazi se na 32 stepena, a tačka ključanja na 212 stepeni.

Kod termometara koji se upotrebljavaju za merenje temperature tela, živin stub stoji na najvišoj tački koju je dostigao sve dok se tresenjem cevčice spusti naniže.