петак, 06. јул 2012.

Zašto se smejemo

Da li vam se desilo da nekome ispričate šalu i primetite da se on nije nasmejao? I, uopšte, jeste li zapazili da se neki ljudi nikada ne smeju a drugi, naprotiv, da se stalno osmehuju ili smeju.
Naš smeh nije izraz nekog mehaničkog procesa u našem telu, nego izraz naših osećanja: čiste radosti, vedrine, razdraganosti.
Ipak, postoji jedan »mehanički« uzrok smeha: to je golicanje. Ali ono je samo refleksna radnja jednog dela tela i nema ničeg zajedničkog sa onom vrstom smeha u kome uživamo.
Kada se smejemo, mi spontano izražavamo izvesna osećanja koja su izazvana onim što vidimo, zamišljamo, čega se sećamo ili o čemu mislimo. Nešto mora da nas natera na smeh. Zašto? Ovo pitanje zaista iziskuje odgovor psihologa — onih koji izučavaju ljudsko ponašanje. Oni su do sada dali razna tumačenja, ali nijedno nije potpuno.
Smeh naročito dolazi do izražaja u društvu. Ako sami pratite televizijski program i gledate nešto smešno, možda se nećete glasno smejati. Ali ako taj program posmatrate u društvu, po svoj prilici ćete se smejati naglas. Ili, uzmite drugi primer: ako neka grupa ljudi sedi, priča anegdote i šale i smeje se, vi se verovatno nećete smejati naglas ako ste izvan društva (negde po strani), iako ste čuli o čemu je reč.
Svima nam je uglavnom poznato zbog čega se obično smejemo: ako je neko nespretan, ako nešto ispusti, oklizne se ili padne. U takvim slučajevima i u tom trenutku osećamo se nadmoćni. To stvara zadovoljstvo i svoja osećanja izražavamo smehom. Uopšte, smeh se razlikuje, jer zavisi od onoga što ga prouzrokuje. Smeh može biti čak i prezriv. Prema tome, smeh je izraz naših osećanja i neka vrsta našeg reagovanja na neke pojave.

Нема коментара:

Постави коментар