Jedini način da
merimo toplotu jeste pomoću dejstava koje ona vrši na neki predmet i promena
što ih izaziva u takvom predmetu. I sami možete shvatiti zašto je to tako.
Toplota i hladnoća izazivaju promene mnogih materija i predmeta. Nama za
termometar treba takva materija koja će se, na istoj temperaturi, ponašati uvek
isto.
Utvrđeno je da
ježiva veoma pogodna za ovu svrhu. Toplota izaziva širenje žive, ali je to
širenje uvek jednako na istoj temperaturi. Zato stavljamo živu u staklenu cev,
pa se ona, kad se cev zagreje, širi i podiže do iste tačke na cei kad god je
izložena istoj temperaturi.
Sada treba još
samo da dodamo sklau na staklenoj cevi, pa ćemo dobiti jednostavan termometar.
Skala nam je potrebna da bismo znali do koje se visine živa popela. U
savremenom termometru, šupljina u cevi često je tanja od ljudske vlasi, a
obično nije veća od igle.
Loptasto
zadebljanje na dnu cevčice i sama cevčica napunjeni su onom količinom žive koja
je potrebna da bi se mogla meriti određena temperatura. Zatim se cevčica
zatvori, i to tako da u njenom gornjem kraju vakum, to jest, bezvazdušni
prostor, ili neki gas, kao što je azot. Živa u takvoj cevčici diže se i spušta,
odnosno živa se i skuplja u skladu sa temperaturom koja je oko nje.
Na termometrima
se najčešće pominju dve skale: Celzijusova i Farenhajtova. Na Celzijusovoj
skali nula odgovara temperaturi na kojoj se smrzava voda, a stoti stepen
temperaturi na kojoj voda ključa. Na Farenhajtovoj skali, međutim, tačka
smrzavanja vode nalazi se na 32 stepena, a tačka ključanja na 212 stepeni.
Kod termometara
koji se upotrebljavaju za merenje temperature tela, živin stub stoji na
najvišoj tački koju je dostigao sve dok se tresenjem cevčice spusti naniže.
Нема коментара:
Постави коментар