27. avgusta 1883. godine ostrvo Krakatau
u današnjoj Indoneziji gotovo
je raznela strahovita vulkanska eksplozija. Usled eksplozije podigli su se
ogromni talasi, visoki preko 30 metara. Oni su zbrisali stotine sela i poleteli
okeanom brzinom od preko 1 000 kilometara na čas. Osetili su se čak i na
obalama Kalifornije i Australije, hiljadama kilometara daleko!
Godine 1946. došlo je do zemljotresa na dnu okeana u blizini
Aleutskih ostrva. Jedan džinovski talas je za manje od 5 časova prešao više od
tri i po hiljade kilometara i udario o Havaje. Podigao je kuće i mostove i
odbacio ih nekoliko desetina metara. Tada se utopilo preko 170 ljudi.
Oba ova velika talasa spadaju u talase izazvane podmorskim
zemljotresom. Oni nimalo ne liče na obične morske talase i one koje vidimo
pokraj obale, i nemaju nikakve veze ni s vetrom ni s plimom.
Ovim talasima naučnici su dali posebno ime. Zovu ih
japanskim imenom cunami. Zemljotresni
talas, ili cunami, javlja se usled nekog poremećaja na dnu mora, obično
usled zemljotresa podmorskog tla.
Udarni talas izazvan zemljotresom na dnu okeana putuje kroz
vodu kao što jak zvuk putuje kroz vazduh. U stvari, ovaj udar putuje kroz vodu
brzinom zvuka.
Ako se u toj oblasti nađe neki brod, njega će ovaj udar tako
uzdrmati kao da je udario u stenu!
Kad dođe do zemljotresa na dnu okeana, dno se pomera i
klizi. Ovo kretanje i udar tog poremećaja stvaraju cunami. Ponekad se u vodi
stvara veliko ulegnuće, a ponekad veliki vodeni breg. Odmah zatim nastaje
cunami, koji počinje da se kreće velikom brzinom.
Prvi znak da se cunami približava obali je, začudo, jedan običan
talas. Zatim nekoliko minuta nivo mora opada kao da je vrlo velika oseka. Tada
more može da se povuče sa velikog dela obale. Posle toga udara ogroman cunami.
Нема коментара:
Постави коментар