TOWER OF LONDON

TOWER OF LONDON

The Tower of London, Europe’s oldest palace, fortress and prison, lies in the south­east corner of the City, on a site where the ancient Britons probably had a stronghold, on the ruins of which at the time of the Emperor Claudius the Romans built a fortress. Thi s too was destroyed and the site used by tire Saxons under Alfred the Great. The site’s stra­tegic position dominating the river led William the Conqueror to choose it for erecting a fortress to protect the city and to show its inhabitants the might of their Norman con­querors. The king summoned Gundulf, bishop of Rouen, to build the handsome but formidable tower he wanted. Great blocks of limestone were brought from Caen in Normandy and used with the rough slate from Kent in the construction. Powerful walls, up to ten feet thick, were erected, and inside them the almost square tower, with four turrets, three of them square and one circular. Thick buttresses stretch up from the base to the battlements. It is probably called the White Tower because in the Middle Ages it was whitewashed; the name has remained over the centuries although there is now no trace of white about it. And although the narrow Norman slots in the fortress walls have since been substituted by more ample glass windows, the essentially military structure of the Tower, with its solid, daunting appearance, has remained. After William various other kinds enlarged the Tower, adding walls, bastions, towers and other structures, until the Tower of London became one of the most massive impregnable fortresses in Europe. But it was not only a defensive building: it was also an armoury, treasury of the Regalia and Crown Jewels, Royal Palace (it was the custom for the sovereign to reside in the Tower before his coronation) and prison for offenders against the State. As such, it has a fascinating history, with many dramatic and bloody moments. It was especially during the reign of the Tudors that the Tower gained its most infamous reputation, not only as a State prison but also as the site of executions. Among those beheaded there by Henry VIII were two of his wives, Anne Boleyn and Catherine Howard, Bishop Fisher and Sir Thomas More. Elizabeth I too, although she herself had had a brief acquaintance with imprisonment in the Tower, ordered various executions there, including those of the Duke of Norfolk, the Earl of Essex and the celebrated explorer and man of letters, Sir Walter Raleigh. The last execution in the Tower was two centuries ago, in 1747, when Lord Lovat was put to death. Now on display, as a reminder of all those condemned to death, are the executioner’s axe and block, from which so many heads, crowned and uncrowned, fell.

(Taken from: LONDON, Giovanna Magi, Bonechi Publishers 1977)

Kako su nastali LUK i STRELA

U davna vremena luk i strela bili su glavno čovekovo odbrambeno oružje protiv neprijatelja i ujedno oruđe kojim je on sebi pribavljao hranu. Lukom i strelom se naoružavao kada je išao u lov na divljač.
Ne možemo tačno utvrditi ko je i kada upotre- bio prvi luk i strelu, jer se to dogodilo još u pre- istorijsko vreme. Verovatno su luk i strela prvi put upotrebljeni u kamenr doba. Po zidovima pećina pronašli smo crteže, stare mnogo hiljada goDina, na kojima su prikazani lovci koji odapi- nju strele iz zategnutih lukova. Pronađeni su i drevni kameni šiljci za vrhove strela koji su se upotrebljavali u mnogim krajevima sveta.
U srednjem veku veština gađanja strelom razvi- la se do vrlo visokog stepena posebno u Engleskoj
i Francuskoj. Mnoge vrlo značajne istorijske bitke vođene su lukom i strelom kao glavnim ratnim oružjem. Viljem Osvajač pobedio je En- gleze u bici kod Hejstingsa zahvaljujući svojim strelcima koji su slali strele visoko u vazduh, tako da su one odozgo padale na neprijatelja.
Streljaštvo je tesno povezano sa mnogim roman- tičnim pričama i legendama; za doživljaje Ro- bina Huda, za priču o Vilhelmu Telu i dr. U stva- ri, većina starih engleskih priča uvek sadrži neke avanture ili događaje vezane za streljaštvo. Da bi se napravio dobar luk i strela, treba uložiti mnogo truda i veštine. Za to se uzima posebna vrsta drveta. Luk se obično pravi od tisovog drveta, koje raste u Italiji, Španiji i na zapadnim obalama Amerike. Luk treba načiniti od jednog komada drveta. Da bi se strela daleko odapela uloži se snaga koja je potrebna da se pomeri oko 40 kilograma! Kao što vidite, to nije nimalo lak posao. Strele se obično prave od omorike, norveške jele ili posebne vrste kedra. Vrh im je obično od gvožđa, a na donjem kraju imaju usek ispod koga se nalaze tri pera koja podržavaju strelu u vazduhu.
Danas se u civilizovanom svetu luk i strela uglavnom koriste u sportu.

Hijeroglif

Hijeroglif« znači sveti urez, sveto slovo. U stvari, to nije tačan naziv za pismo starih Egipćana. Tako su stari Grci nazvali te znake kada su ih prvi put videli, jer su mislili da su ih pisali sveštenici u obredne svrhe.
Egipatski hijeroglifi predstavljaju jedan od najstarijih sistema pisanja. Neki natpisi potiču čak iz doba pre 3000. godine pre nove ere, a Egip- ćani su se služili hijeroglifima više od 3000 godina.
U početku su upotrebljavali prost oblik slikov- nog pisma, kao što čine svi primitivni narodi širom sveta. Hijeroglifi su jednostavno bili crteži od kojih je svaki predstavljao neki pred- met iz života. Kolut je predstavljao Sunce, srpMesec, talasasta linija vodu, čovečja figura čoveka, itd.
Ali, ovi »piktogrami« nisu mogli da prikažu ono što nije bilo vidljivo — misli, svetlost, dan. Zato su vremenom hijeroglifi postali sim- boli pojmova, a ne slike predmeta. Kolut je možda značio »dan« a ne samo Sunce, dok bi neki drugi simbol označavao »okretanje«. Znaci koji predstavljaju pojmove zovu se »ideogrami«.
Zatim, kao sledeći korak u razvoju hijeroglifa, crteži predmeta nisu više predstavljali same te predmete, već glasove ili slogove. Tako je, na primer, crtež pčele mogao da označava slog, iz egipatske reči »pčela«, a ne samog insekta. Crtež nekog drugog predmeta ne bi stvarnooznačavao taj predmet, već opet neki drugi slog. Stavljanjem ova dva crteža koji označavaju dva sloga, jedan do drugog, dobijala se nova reč koja je imala neko drugo značenje. Ovakvi hijeroglifi koji se koriste kao glasovni znaci zovu se »fo- nogrami«.
Na ovaj način Egipćani su mogli da napišu bilo koju reč, bez obzira da li je značila neku stvar čiju su sliku mogli da nacrtaju, ili ne. Od fono-grama su postali čitavi nizovi znakova, od kojih svaki predstavlja samo jedan glas. U pisa- nom jeziku Egipćani su upotrebljavali samo suglasnike. Na primer, reč »piti« pisali bi kao »pt«, naravno, koristeći egipatsku reč. Takođe su nastavili da koriste stare znake — ideograme, fonograme i piktograme — koje su kombinovali. Vremenom je način pisanja postao toliko složen da obični ljudi nisu mogli da ga razumeju.

Papirus

Prvi materijal za pisanje u istoriji izrađivan je od biljke papirusa i zvao se papirus. Papirus su oko 2000. godine pre nove ere pronašli Egip- ćani. Pune dve i po hiljade godina i više to je bio jedini raspoloživi pisaći materijal.
Papirus je biljka slična trsci; pripada porodi- ci oš grika. Izraste u visinu od jednog do tri metra. Stabljika mu je meka i ponekad debela kao čovečja ruka. Na vrhu stabljike nalaze se povijene vitke grane koje liče na tršavu neurednu kosu. Listovi papirusa su mali a koreni snažni.
Rimski istoričar Plinije ostavio je zapis o tome kako se pravio papirus. Stabljike biljke papirusa cepane su u trake koje su zatim poravna- vane. Središna traka bila je najšira i, prema tome, najkorisnija.
Trake su zatim ređane jedna pored druge, a preko njih su, pod pravim uglom, stavljane druge trake.
Takvi slojevi papirusa potom su lepljeni blatnja- vom vodom Nila ili lepkom od pšeničnog brašna. Listovi koji su na ovaj način dobijani posle toga su udarani čekićem ili su prostirani na sunce da se osuše.
Izvesno vreme je papirus predstavljao jedan od glavnih izvoznih artikala starog Egipta. Sva diplomatska dokumenta, na primer, ispisivana su na papirusu sve dok ga nije potisnuo pergament. Svaki komad papirusa obeležavan je posebnim pečatom kako bi se time potvrdila njegova vred- nost.
Od vitkih stabljika biljke papirusa izrađivane su korpe, a od debljih stabljika prostirke i jedra. Jezgro ili srž papirusa, kada se skuva, predstavljalo je hranu za siromašne, a kad se osuši koristilo se kao gorivo. Iz svega ovoga se vidi koliko je ova biljka u stara vremena bila korisna.

Jezik znakova

Život je često nemilosrdan prema onima čiji nedostaci ne nailaze na razumevanje. Na primer, hiljadama godina smatralo se da su gluvonemi opasni za društvo. U mnogim zemljama prema njima se postupalo kao da su maloumni i zatvarali su ih u ludnice. Često su ih i ubijali da ih uklone.
U XVI veku pojavio se čovek koji je hteo da po- mogne gluvonemima. Bio je to italijanski lekar Kardan. Verovao je da gluvonemi mogu da uče uz pomoć pisanih znakova. Svojim radom privukao je veliku pažnju, tako da je do XV11 veka izmišljena azbuka koja se izražavala prstima, slična današ- njem »govoru« prstima kojim se služe gluvonemi. Međutim, prošlo je još sto godina pre nego što je osnovana prva javna škola za gluvoneme u Lajpcigu. U svakoj civilizovanoj zemlji danas postoje institucije za obrazovanje gluvonemih i onih čiji je sluh teško oštećen.
Gluvoća može biti urođena ili stečena, i pot- puna ili delimična. Sluh može da se izgubi na više načina: kao posledica neke bolesti, usled ozbiljne povrede glave, ili oboljenja unutrašnjeg ili srednjeg uha i ušnog kanala.
Zašto gluvi ljudi ne mogu da govore? Gotovo uvek zato što gluv čovek nikada nije čuo izgovo- renu reč! Međutim, ovo može da se popravi. U stvari, skoro sva gluva deca normalne inteligen- cije mogu da nauče da govore ako se podvrgnu posebnoj nastavi.
Sve do pre sedamdeset i pet godina, gluve su učili da se sporazumevaju skoro isključivo zna- cima, izrazom lica i prstima. Pomoću azbuke prstima neki gluvonemi mogu da »izgovaraju« reči, slovo po slovo, brzinom od 130 slova u minu- tu. Ali, još uvek se najviše koriste jezikom zna- kova. Na primer, ako se kažiprst protrJlja preko usana, to znači »ne govoriš istinu«, a ako se sa tri prsta lako udari po bradi, to znađi »moj ujak«.
Danas se gluvi uče da shvate šta im se kaže, pa čak i da sami govore. Uče ih da posmatraju po- krete usana sagovornika, da gledaju i dodiruju usne i govorne organe svoga učitelja, pa da zatim, podržavajući ove pokrete, i sami govore.

Brajeva azbuka

Kad neko doživi veliku nesreću da oslepi, veoma mu teško pada i to što ne može da čita. Pomislite samo šta vama znače knjige! Ljudi su ovo odavno shvatili i pokušali da pronađu način da i slegš mogu da čitaju.
Još 1517. postojao je sistem urezivanja slova u komade drveta koje su slepi mogli da »pročitaju« pipanjem, zato što su vrhovi prstiju kod čoveka veoma osetljivi. Stvoreni su kasnije i- mnogi drugi sistemi u kojima su korišćena ispupčena slova. Ali svi oni imali su jedan veliki nedo- statak: slepi su mogli da nauče da čitaju, ali ne i da pišu, jer nisu mogli da vide šta su napisali.
Zatoje 1829. godine Luj Braj, i samslep i učitelj slepih, izmislio takav sistem da su slepi mogli i da čitaju i da pišu pomoću jednostavne naprave.
Brajova azbuka sastoji se od znakova u vidu tačaka. Zamislite jednu pravougaonu tablicu. Na ovoj tablici poređane su ispupčene tačke od jedan do šest; ima tri reda i u svakom mogu biti po dve tačke. Brajova azbuka sastoji se od ovih tačaka, različito raspoređenih. Pošto su moguće 63 kombinacije, to postoji cela azbuka, kao i pravopisni znaci, znaci za skraćivanje, itd. Na primer, slovo »A« u Brajovoj azbuci sastoji se od jedne tačke u gornjem levom redu, dok »V« predstavljaju dve tačke, jedna ispod druge u dva gornja reda sa leve strane. (Treba zapamtiti da postoje tri vodoravna reda sa po dve tačke u svakom.)
Brajova azbuka je najrasprostranjenija‘i pomo- gla je mnogim slepim ljudima da osete zadovolj- stvo što mogu da čitaju i pišu. Danas postoji bli- zu stotinu časopisa i novina koji se štampaju Brajovom azbukom. Slepima se pomaže i pomoću »zvučne knjige«. To je knjiga čiji je tekst snimljen na gramofonsku ploču ili magnetofonsku traku. Postoje »zvučne knjige« namenjene slepoj deci.

Opijum

Opijum (grč. oroz - sok) jeste osušena mleč belog maka koji se veko- vima upotrebljavao za umirenje bolova (analgetsko svojstvo) i uživanje određenih društvenih slojeva u zemljama Bliskog, Dalekog i Srednjeg istoka. Prvi pisani tragovi o opijumu datiraju još od III veka p. n. e. Danas se najčešće zloupotrebljava sirovi opijum u obliku pločica ili „opijumskih pogača“, a njegovi farmakološki efekti zavise od društve- nih okolnosti u kojima se koristi, zatim strukture ličnosti samog nar- komana, jačine, kvaliteta i načina unošenja u organizam.

„Najjači“ efekti postižu se intravenoznim unošenjem opijuma, pri čemu se može razlikovati nekoliko faza dejstva. Prva, ili faza udarnog dejstva (fleš), nastupa trenutno nakon unošenja i u njoj se javljaju raz- ličite telesne senzacije, osećaj topline, ubrzanog rada srca i sl. Druga faza - euforično meditativna (stound) - javlja se nakon nekoliko minuta i nju karakterišu smirenost, blaga euforija, umor i povlačenje u sebe. Nakon te faze nastaje tzv. hipnotička faza, u kojoj narkoman zapada u dubok san. Nakon buđenja narkoman oseća umor, iscrpljenost, fizičku depresiju, anksioznost i neodoljivu želju za ponovnim uzimanjem. Veoma slični efekti su i prilikom korišćenja morfina.

Heroin

Heroin je beli prah bez mirisa, koji se dobija iz morfina i koji se veoma lako meša (,,miksa“) s nekim drugim supstancama (šećer u prahu, kreda, mleko u prahu, kinin i sl.), te se veoma teško nalazi u čistom ob- liku. S obzirom na to da se veoma dobro resorbuje sa sluzokože nosa, u organizam se unosi ušmrkavanjem i injekciono. Heroin izaziva veoma snažna euforična stanja, progresivnu i brzu fizičku zavisnost, toleran- ciju, intenzivnu i veoma tešku apstinencijalnu krizu. Posledice uno- šenja heroina su progresivno socijalno a potom i moralno propadanje ličnosti narkomana, teški poremećaji porodičnih odnosa i postepeni prelazak na vršenje krivičnih dela (najčešće imovinskih) radi obez- beđivanja novih količina heroina.
Ono što je karakteristično za zavisnost opijatskog tipa, osim veoma čestih smrtnih ishoda (najčešće usled prekomerno uzete doze, lošeg kva- liteta droge nabavljene na uličnom tržištu i sl.), jeste veoma brzo stva- ranje fizičke zavisnosti, tako da unošenje droge zbog euforičnog efekta postaje sekundarno, dok u prvi plan izbija potreba za izbegavanjem apsti- nencijalnog sindroma (krize). Stoga, celokupan život narkomana biva podređen, uslovljen i vezan za nabavku i korišćenje droge.
Jedna od karakteristika zloupotrebe unošenja heroina jeste i apsti- nencijalni sindrom novorođenčeta, koji se manifestuje kroz uznemirenost novorođenčeta, glasan plač i krike, znojenje, konvulzije, disajne smetnje, cijanozu i često se završava smrću. Reč je o tome što dete, koje je u materici majke narkomana takođe postalo narkoman, rođenjem u stvari ostaje bez droge. Apstinencijalni sindrom kod novorođenčadi se ispoljava između trećeg i četrnaestog dana od rođenja.

Ekstazi

Ekstazi takođe pripada grupi psihostimulativnih i psihode- ličnih supstanci koje se u organizam unose najčešće posredstvom tableta. Po svom farmakološkom sastavu ekstazi je sličan amfetaminu i meskalinu, te su slični i farmakodinamski efekti koje izaziva: stimulacija mentalne aktivnosti praćena različitim formama halucinacija. Posledice zloupotrebe te supstance su radikalne, i to na nivou mentalnog funkcionisanja, telesnog zdravlja i poremećaja ličnosti. Reakcije su individualne, a toksični efekti mogu biti ispoljeni i pri vrlo malim dozama. Najčešće posledice se ispoljavaju kao depresivnost, konfuzija, tzv. deklanširane psihoze, audio-vizuelne halucinacije, stereotipna ponašanja, a u slučajevima toksične psihoze javljaju se suicidne ideje i samoubistva.
Ekstazi kao droga danas ima epidemijske razmere posebno među mla- dima. U literaturi se pominje da „čitavu generaciju supkultura mladih s kraja devedesetih možemo nazvati 'ekstazi generacijom’, koju karakteri- še upotreba tableta ekstazija, određena muzika, garderoba i kultura, za- tim retko isticanje muškosti i ženskosti, kratke frizure, kratke majice s izvitoperenim sloganima, veštački materijali i sl. ’Rejv’ muzika, koja se sastoji od visokofrekventnih zvukova, energetski napici poput ’red- bula’ da bi se igralo desetak i više sati, i ekstazi predstavljaju novu modnu ludost, novi hemijski ruski rulet u novom talasu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci često sa smrtnim ishodom.

Fenciklidin

Fenciklidin (PCP), u žargonu „anđeoski prah“, jeste kristalni prah koji se koristi u obliku tableta i karakterističan je po stimulati- vnim i anapgetičkim efektima, koji se manifestuju tzv. lebdećom eufo- rijom i omamljenošću. Nakon izvesnog vremena korišćenja proizvodi psihičke smetnje u vidu anksioznosti, emocionalne labilnosti, umiš- ljenih ideja veličine, kao i stanja konfuznosti, vizuelnih halucinacija, poremećaja pamćenja, mišljenja i rasuđivanja.

Kako su nastale olimpijske igre

Zlatna olimpijska medalja verovatno je najveća počast koju može da doživi jedan sportista. Ali, da li vam je poznato da se ideja o održavanju olimpijskih igara rodila još pre 2500 godina!
Prema grčkoj legendi, Herkul, Zevsov sin, osnovao je olimpijske igre. Najstariji podaci govore o igrama koje su održane 776. godine pre nove ere na poljanama kraj grada Olimpije. Punih hiljadu godina ove igre su se održavale svakečetvrte godine, sve dok ih Rimljani nisu ukinuli 394. godine.
Stari Grci su smatrali da su olimpijade vrlo važne, pa su prema razmaku između njihovog održavanja merili vreme. Taj razmak iznosio je četiri godine i zvao se olimpijada. Olimpijske igre predstavljaju primer kako se ostvarivao grčki ideal »u zdravom telu — zdrav duh«. Ništa nije smelo da spreči održavanje igara. Ako bi se desilo da se vodi rat u to vreme, i njega bi preki- dali.
Tek 1500 godina docnije francuski baron Pjer de Kuberten došao je na pomisao da obnovi olimpijske igre. Na njegov predlog u Parizu je 1894. godine održan Međunarodni kongres pet- naest zemalja. Učesnici ovog Kongresa jedno- glasno su odlučili da ponovo uvedu igre i da ih drže svake četvrte godine. Dve godine kasnije na obnovljenom stadionu u Atini održane su prve moderne olimpijske igre.
U današnje olimpijske igre uključene su mnoge sportske grane koje čak nisu ni postojale u stara vremena: košarka, vaterpolo, fudbal, bicikli- zam, streljaštvo i hokej na travi.
Danas se o olimpijskim igrama stara Međuna- rodni olimpijski komitet, a svaka zemlja ima svoj nacionalni odbor koji odlučuje o njenom učešću na olimpijadi.

Jedro ćelije

Jedro je jedan od bitnih delova ćelije. Ćelije svih organizma imaju jedro, izuzev nekih bakterija, čije su ćelije bezjedarne ili se bar u tim ćelijama jedro ne javlja u najtipičnijem obliku. Jedro je obično okruglastog oblika no ako je ćelija puna zrnca, ono može da poprimi i mrežastu građu. Dimenzijejedra se kreću od 1 do 50 mikrona. Jedro na direktan način učestvuje u svim životnim aktivnostima ćelije. Deoba jedra može da usledi direktnom deobom ili amitozom pri kojoj hromatinska masa ne podleže predhodnim preobražajima, ili, pak, indirektnom deobom ili mitozom pri kojoj, naprotiv, hromatinska masa podleže posebnim izmenama (modifikacijama); u tom se procesu javlja tendencija deobe hromatinske mase na dva jednaka dela.