Афлатоксини су природни микотоксини које производе многе врсте Аспергиллус гљива, од којих су најзначајније Аспергиллус флавус и Аспергиллус параситицус. Афлатоксини се стварају на пољу и током складиштења, а најчешће се могу наћи у кукурузу, сусаму, кикирикију, памуку, пиринчу, пистаћима, семенкама бундеве, бадему, лешнику, сунцокрету, соји, сушеном воћу, зачинима, млеку и млечним производима и месу.
Утицаји афлатоксина на здравље:
Због широке распрострањености буђи у природи, и због чињенице да
житарице и бројне супстанце које се добијају из житарица улазе у састав
великог броја прехрамбених производа, као и због релативне хемијске
стабилности афлатоксина, готово је неминовно да се у свакодневној
исхрани сусретнемо са микроскопским количинама ових отрова. Ипак,
метаболизам људи је у поређењу са другим животињским врстама приметно
отпорнији на појаву афлатоксина у храни, за шта највероватније треба
захвалити еволутивној прилагођености људи на исхрану житарицама.
Животињске врсте попут риба и паса, које се природно не хране
житарицама, нису имале потребу да развијају хемијске одбрамбене
механизме против ових супстанци, тако да су оне знатно осетљивије на
њих.
Б1 афлатоксин је једина супстанца из групе афлатоксина која се налази на листи канцерогених материја. Показује штетне утицаје пре свега на ћелије јетре, како у смислу токсичности, тако и у смислу повећања ризика за појаву рака јетре. Ипак, медицинске студије указују на то да се рак јетре ретко јавља само као последица интоксикације афлатоксином Б1, већ је потребно да она буде удружена са другим факторима ризика попут хроничне инфекције вирусом хепатитиса и сл.
На појаву афлатоксина су најосетљивија деца. Код деце хронично изложене дејству високих концентрација ових супстанци појављују се озбиљне сметње у физичком и психичком развоју, а примећује се и повећана вероватноћа појаве рака јетре у каснијим животним добима. Нарочито су осетљива деца са већ постојећим другим имунолошким проблемима, као и деца која оскудевају у храни. Због наведених фактора ризика, утицај афлатоксина на младе најизраженији је у одређеним областима Подсахарске Африке.
Преживари у свом телу поседују биохемијске одбране против афлатоксина, што значи да они, уколико се хране контаминираном храном, врше њихово делимично инактивирање, тако да се у свежем млеку крава не може наћи опасни и канцерогени Б1, већ његов дериват, знатно мање опасан М1 афлатоксин за који за сада само постоји сумња да је канцероген. Афлатоксини се никада не излучују у потпуности из тела животиња, због чега се неке од ових супстанци могу налазити и у месу које се користи за људску исхрану - у веома малој количини у мишићима (“црвеном” и “белом” месу), у највећој мери у изнутрицама (унутрашњим органима), а пре свега у јетри (“црној џигерици”).
М1 афлатоксин се не разграђује пастеризацијом нити процесима који се примењују у циљу смањивања садржаја масноћа у млеку, што значи да се може наћи у свежем, пастеризованом и дуготрајном млеку. Други процеси за прераду млека (тј. ферментација) којима се добијају млечне прерађевине разграђују афлатоксине или везују њихове молекуле у виду неутралних протеинских комплекса, тако да се они по правилу не могу наћи у активном стању у сиру, киселом млеку, јогурту и сродним производима.
Одређене имунолошке студије сугеришу да повећање уноса свежих биљних намирница попут шаргарепе, целера и першуна ублажује штетне утицаје афлатоксина на здравље људи.
Б1 афлатоксин је једина супстанца из групе афлатоксина која се налази на листи канцерогених материја. Показује штетне утицаје пре свега на ћелије јетре, како у смислу токсичности, тако и у смислу повећања ризика за појаву рака јетре. Ипак, медицинске студије указују на то да се рак јетре ретко јавља само као последица интоксикације афлатоксином Б1, већ је потребно да она буде удружена са другим факторима ризика попут хроничне инфекције вирусом хепатитиса и сл.
На појаву афлатоксина су најосетљивија деца. Код деце хронично изложене дејству високих концентрација ових супстанци појављују се озбиљне сметње у физичком и психичком развоју, а примећује се и повећана вероватноћа појаве рака јетре у каснијим животним добима. Нарочито су осетљива деца са већ постојећим другим имунолошким проблемима, као и деца која оскудевају у храни. Због наведених фактора ризика, утицај афлатоксина на младе најизраженији је у одређеним областима Подсахарске Африке.
Преживари у свом телу поседују биохемијске одбране против афлатоксина, што значи да они, уколико се хране контаминираном храном, врше њихово делимично инактивирање, тако да се у свежем млеку крава не може наћи опасни и канцерогени Б1, већ његов дериват, знатно мање опасан М1 афлатоксин за који за сада само постоји сумња да је канцероген. Афлатоксини се никада не излучују у потпуности из тела животиња, због чега се неке од ових супстанци могу налазити и у месу које се користи за људску исхрану - у веома малој количини у мишићима (“црвеном” и “белом” месу), у највећој мери у изнутрицама (унутрашњим органима), а пре свега у јетри (“црној џигерици”).
М1 афлатоксин се не разграђује пастеризацијом нити процесима који се примењују у циљу смањивања садржаја масноћа у млеку, што значи да се може наћи у свежем, пастеризованом и дуготрајном млеку. Други процеси за прераду млека (тј. ферментација) којима се добијају млечне прерађевине разграђују афлатоксине или везују њихове молекуле у виду неутралних протеинских комплекса, тако да се они по правилу не могу наћи у активном стању у сиру, киселом млеку, јогурту и сродним производима.
Одређене имунолошке студије сугеришу да повећање уноса свежих биљних намирница попут шаргарепе, целера и першуна ублажује штетне утицаје афлатоксина на здравље људи.
Нема коментара:
Постави коментар