Tiristor

Tiristor je poluprovodnički elemenat koji se u elektroenergetici koristi u funkciji snažnog elektronskog prekidača. Naziv tiristor sadrži grčku reč sću - prekidač, dok ostatak reči označava pripadnost familiji tranzistora. Tiristor se još sreće pod nazivom 5SK (ZŠsop SotgoIes! Kes- Džeg - silikonski upravljivi prekidač). Dejstvo tiristora je slično elek- tromagnetnim relejima, tiritronskim cevima i živinim lučnim ispra- vljačima. Koriste se za upravljanje transformacijom električne energije, odnosno za kontrolu električne snage u širokom rasponu od desetak vati do stotinu kilovati. Moguće je samo jednim tiristorom, koji može da se stavi na dlan šake, upravljati snagom od stotinu kilovata. Tiristor se ka- psulira u znatno veće sklopove. Tiristor bi mogao da bude mali i posle kapsuliranja, ali su zbog elemenata za upravljanje i zaštitu, a posebno zbog hladnjaka, dimenzije tiristorskih sklopova znatno veće. Njegove dimenzije su pre svega srazmerne kontrolisanoj snazi. Za najveće snage, reda stotinu šovata, tiristorski sklop može da ima dimenzije 50 sš h 40 st h 30 st.
Uopšteno posmatrano, dobre osobine tiristora su: mala težina, dobra pouzdanost, relativno velika brzina rada - do 10 kNg, uključuje se malom sna- goi i jednostavnim kolima, nema pokretnih delova, radi sa velikim snagama. Nedostaci su: isključivanje tiristora nije jednostavno, termička vremenska konstanta je kratka, postoji značajna disipacija snage koja uslovljava bri- žmvo projektovane hladnjake, gustina struje je ograničena na oko 150 A/st2, J pad napona na tiristoru u provodnom stanju je 1,5 V. Pri konstrukciji tiristora maksimalan napon i maksimalna struja su protivurečni zahtevi: »ko se forsira maksimalna struja, ne može se realizovati maksimalan napon i obratno, forsiranje maksimalnog napona ima za posledicu smanjenje maksimalno moguće struje.

M40A1

Remington razvija 1962 godine jednu novu sportsku pusku,model 700.Proizvedena je u velikom broju kalibara i modela da bih odgovarala svim zahtjevima inovcanicima.Medju svima koji su nasli sta su trazili u modelu 700 bila je i Americkavojska(marinci) koja je trazila snajpersku pusku. Americka vojska je zadrzala pusku Springfield M1903 kao snajpersku pusku sve dok se nisu pojavili problemi odrzavanja sa rezervnim djelovima i popravkom.Zbog toga je uslijedila potreba da se trazi drugo oruzje kao zamjena.Puska M21,koja je koristena u Americkoj vojsci je bila zamisljena kao alternativa ali ne zadugo.Marinci su htjeli pusku repetirku.Ispitivali su opcije na trzistu i ustanovili da im najbolje odgovara Remington 700,prije svega 700 Varmint - model.Ta puska je bila robusna,jednostavna i precizna.Bila je takodje pristupacna direktno u kalibru .308 Winchester,sto je komercijalna varijanta vojnog kalibra 7,62 mm x 51 mm NATO.Samo nekoliko izmjena je uradjeno na pusci.U principu je bilo pitanje izgleda i izdrzljivosti.Odabrana je optika koja priblizava 10 puta.Tako su Americki marinci dobili snajpersku pusku koju imaju i dan danas.M40 je puska repetirka sa integrisanim magacinom.Ima kais ali ne i nogare kao vecina snajperskih pusaka.

Specifikacija:

Kalibar: 7,62 x 51 mm NATO
Funkcija: repetirka
Duzina puske: 1 117 mm
Tezina: 6,57 kg
Duzina cijevi: 610 mm
Magacin: 5 metaka
Pocetna brzina zrna: 775 m/s
Proizvodjac: Remington Arms Co,Ilion NY,USA

Psihička zavisnost od droga

Opšte karakteristike zavisnosti od droga uslovljene su, u prvom redu, biohemijskim svojstvima droge koja se koristi, zatim ličnošću narkomana, kao i stavom šire društvene zajednice, odnosno njenih normi, u pogledu narkomanije. Međutim, bez obzira na psihosomatske karakteristike ličnosti i stav društvene zajednice prema konzumiranju droge, kao osnovne karakteristike zavisnosti mogu se izdvojiti:
Psihička zavisnost (ili prava, klasična zavisnost) koja se izražava željom i neodoljivom potrebom za uzimanjem droge. Psihičku zavisnost čini i posebno, izmenjeno stanje, svesti koje osim poriva, želje i neodo- ljive potrebe za efektima koje prouzrokuje korišćenje droge, karakte- riše i prati osećanje zadovoljstva i emocionalne ispunjenosti prilikom svakog ponovnog konzumiranja droge. Tu vrstu zavisnosti stvaraju sve droge, bez obzira na vrstu ili vremenski period korišćenja.

Fizička zavisnost od droge

Fizička zavisnost znači potpuno adaptiranje organizma na prisustvo droge, jer ona postaje sastavni i nužni element metabolizma nervnih ćelija, zbog čega se ta vrsta zavisnosti naziva i metabolička zavisnost. Stoga nagli prekid u korišćenju droge uzrokuje niz fizioloških poremećaja koji se ispoljavaju kroz različite telesne i psihičke smetnje - strahovi, drhtavica, bunilo, temperatura, mučnina, nesanica i sl. Fizičku zavisnost izazivaju određene vrste droga tipa opijata (heroin, morfijum) i barbiturata (različite pilule za umirenje), a značajnu ulogu ima i dužina i učestalost korišćenja droge.
Apstinencijalni sindrom je u neposrednoj vezi sa fizičkom zavis- nošću i karakteriše ga veliki broj telesnih i psihičkih simptoma koji nastaju usled prestanka dejstva droge. Apstinencijalni sindrom je u pr- vom redu organski psihosindrom, čija vizuelna dramatičnost često odgo- vara stepenu vitalne ugroženosti korisnika. On zavisi od farmakodi- namskih osobina droge, tipa zavisnosti, dužine i intenziteta zloupo- trebe, vitalnih, odnosno konstitucionalnih spremnosti organizma i drugih, nekad ugrožavajućih dodatnih faktora (iscrpljenost, gladovanje i sl.). Najteža komplikacija apstinencijalnog sindroma jeste apstinen- cijalni delirijum koji proizvodi vitalnu ugroženost do nivoa kome, gde izostanak adekvatne pomoći (najčešće istom ili sličnom vrstom droge) znači smrtni ishod.
Tolerancija čini nerazdvojni deo zavisnosti i predstavlja poste- peno opadanje dejstva droge, odnosno nemogućnost da se željeni efekti postignu sa ranijom količinom droge, pa je nužno permanentno povećanje doze da bi se postigli isti efekti. Kada je reč o fenomenu tolerancije, kao obliku ćelijske, tj. metaboličke adaptacije na drogu, iako bitan za fenomen zavisnosti, on je još uvek nedovoljno razjašnjen na nivou medi- cinske fiziologije i patofiziologije.
Kao što smo istakli, dejstvo droge zavisi od više činilaca a pre svega od: biohemijskih svojstava same droge, strukture ličnosti koja je koristi i posebno od stavova i reakcije društvene sredine u kojoj se droga uzima. Prema mišljenju većine autora, učestalost i posledice uzimanja droga u ma kom društvu zavise isto toliko od društvenih normi, koliko i od fiziološke reakcije na drogu i psihičkih karakteristika narkomana. Očekivanja u vezi sa određenim efektima konzumiranja droge i ciljevi koji se postižu njenim unošenjem povezani su sa opštim kulturnim ciljevima i orijentacijama. Tako je, recimo, uzimanje marihuane u nekim društvenim sredinama prihvaćeno kao vid društvenosti, u drugim kao deo religijskih rituala, dok u nekim podleže strogom zakonskom sankcionisanju.

Majmuni

Ovo je evolutivno najviši red u životinjskom svetu. Majmuni su životinje koje gaze celim stopalom, ali prilikom brzog kretanja gaze i vrhovima prstiju. Udovi su sa pet prstiju koji su snabdeveni noktima; palac na prednjim udovima je uvek nasuprot ostalih prstiju , a kod najvećeg broja i palac na zadnjim udovima. Lobanjska čaura se uvećava nasuprot viscelarnom skeletu koji se smanjuje. Moždane hemisvere koje čine gotovo ceo veliki mozak su zaobljene i jako naborane. Očna jama je potpuno odvojena od slepoočne , kao kod ljudske lobanje, i sa njom u vezi samo kroz donju slepoočnu pukotinu. Majmuni se dele na dva poreda : uskonosni majmuni ili majmuni starog sveta i širokonosni majmuni ili majmuni novog sveta.

Kako je nastala igla

Igla je tanana alatka, na jednom kraju oštra i zašiljena, dok na drugom često ima mali otvor, ušicu, kroz koji se provlači konac.
Igla je poznata čoveku odavno, tako da ne znamo kadaje »pronađena«.
Znamo samo to da su najstarije igle izrađivane od kosti, slonovače, drveta, bronze ili, jednostav- no, od trna. Neke vrste igala bile su, u stvari, samo šila, onakva kakva ugtotrebljavaju obućari, jer nisu imale ušicu. Služile su za bušenje rupa umaterijalu. Veoma lepo izrađene igle od kostiju ptica i riba pronađene su na nekim nalazištima koja potiču još iz kamenog doba.
U civilizovanijim narodima hiljadama godina upotrebljavale su se koštane igle koje su na jednom kraju bile probušene. Igle načinjene od kamena pronađene su i u staroegipatskim raz- valinama. Rimljani su znali za bronzane i gvozdene igle. Tako, su, na primer, u Pompeji pronađene veoma lepo izrađene igle.
Čelične igle, koje izgledaju kao naše današnje, izgleda da su prvi počeli da izrađuju Kinezi. U Evropu su kineske igle doneli Mavri, i to u srednjem veku. Prve čelične igle koje su se radile u Evropi pojavile su se u Nirnbergu, u Nemačkoj, u XIV veku.
Za vreme vladavine kraljice Elizabete u Engle- skoj, jedan Nemac, po imenu Elijas Gruz, naučioje Engleze veštini pravljenja igala. Proizvodnja igala danas je važna grana industrije u Engleskoj. Najvažnije zemlje-proizvođači igala u svetu su Engleska i Francuska.
Čak i ako se u izradi igala upotrebljava mnogo mašina, njih još uvek nije lako praviti. Pome- nućemo samo da jedna igla, pre no što bude gotova, prođe kroz ruke više od dvadeset ljudi!

Ruska vakumska bomba-otac svih bombi

Strateški bombarder Tu-160 je na šestogodišnjicu terorističkih napada na Sjedinjene Američke Države izbacio bombu sa padobranom na poligon, kako bi izvršili probu izuzetno moćne vakumske bombe. Neobičnost te bombe je u tome što ona, za razliku od strateških i hiperzvučnih krilatih raketa, može biti upotrebljena već sutra.

Sablasnost je utoliko veća što se snaga njene eksplozije može porediti sa snagom atomske bombe, s tim da ne postoji opasnost od zagađivanja životne sredine. Dosad se najmoćnijom vakuumskom bombom smatrala američka, koja je testirana pre četiri godine i koju su dokoni ljudi u SAD nazvali "majkom svih bombi". Rusi su u inat "zakletim prijateljima" svoj izum nazvali "ocem svih bombi". Tako je formirana svojevrsna porodica vakuumskih bombi. Istina, "tata" nadmašuje "mamu": po temperaturi dvaput, po snazi četiri puta, a po površini koju pokriva - dvadeset puta.

Prepirati se oko toga ko je prvi razvio takve bombe, kažu stručnjaci, nema smisla pošto su vakuumsku eksploziju prvi ostvarili Nemci kad su u vreme Drugog svetskog rata nameravali da unište Gibraltar. Oni su u vazduh raspršili vodonik koji je zajedno sa kiseonikom obrazovao zapaljivu smesu, a oblak su zapalili pomoću obične bombe. Izum su razvili Amerikanci tokom rata u Vijetnamu. Sovjetski Savez je tu novinu primenio u vrijeme sukoba sa Kinom 1969. godine, a zatim i u Afganistanu. Ruska vojska trenutno raspolaže širokim arsenalom vakuumskih eksplozivnih ubojnih sredstava treće generacije. Teško je reći da li su u naoružanju i ubojna sredstva razvijena još u Sovjetskom Savezu na osnovu praškastih i tečnih reagenasa.

Današnji proizvodi takve vrste mogu da unište ne samo neprijateljsku živu silu, to jest ljude, već i biljni svijet, poljoprivredne usjeve. Da bi neupućen čovek shvatio o kakvoj se eksploziji radi, dovoljno je reći da, na primer, ciglani zid neke zgrade pada ne u smeru od centra eksplozije moćnog projektila, već obrnuto - prema centru. Treba dodati da se pomoću vakuumske eksplozije mogu lako likvidirati teroristi koji su se pritajili u pećinama i dubokim brdskim skrovištima budući da ljudski organizam i tamo oseća strahovit pad pritiska - pluća pucaju, oči iskaču iz očnih duplji, čovek zadobija ozbiljne unutrašnje povrede, uključujući povrede mozga.

Novi ruski proizvod će, kako kažu predstavnici vojske, zameniti nuklearna eksplozivna punjenja male snage. Borba protiv međunarodnog terorizma će biti prebačena na kvalitativno nov nivo. U Ministarstvu odbrane Rusije tvrde da taj projekt ne narušava nikakve međunarodne sporazume. Zaista, vakuumska eksplozivna sredstva nisu zabranjena međunarodnim humanitarnim pravom. "Bomba je napravljena bez mnogo troškova i ima veliku destruktivnu moć", rekao je zamenik načelnika Generalštaba Rusije.

Princip dejstva vakuumske bombe je odavno poznat: nad određenim ciljem se rasprši i eksplodira specijalna zapaljiva materija. Destruktivni faktori su udarni talas eksplozije i vrlo visoka temperatura. U Ministarstvu odbrane kažu da eksplozivna materija u novoj avionskoj bombi ima veću razarajuću snagu pošto je napravljena pomoću nanotehnologije. Stručnjaci smatraju da upravo u sastavu materije leži tajna koju vojska čuva i koju će još dugo čuvati pod oznakom "strogo povjerljivo". Ranije bombe, kako naše, tako i američke, bile su stvarno "prljave" - eksplodirao je oksid acetilena ili propilena, a ta jedinjenja su veoma toksična. Može se samo nagađati šta se nalazi u novoj bombi.

Osim toga, stručnjaci kažu da je suština te bombe u tome što se njena energija troši selektivno - snaga eksplozije se unaprijed određuje s obzirom na čvrstinu cilja koji treba uništiti. General Rukšin verovatno zbog toga i govori o jeftinoći bombe. U ovom slučaju se u potpunosti može primijeniti pojam "optimizovana eksplozija". Zanimljivo je da se demonstracija "oca svih bombi", koji je očigledno namijenjen za avione, poklopila sa obnavljanjem dežurnih letova ruskih aviona strateške avijacije nad onim oblastima sveta nad kojima nisu letjeli od 1992. godine. Nagovještaj je prilično jasan.

Zašto je taj izum, koji je u uskim vojnoindustrijskim krugovima poznat već 15 godina, obelodanjen tek sada? Neko to povezuje sa početkom predizborne trke (koja je, naravno, važnija od trke u naoružavanju). Neko kaže da ruski vojnoindustrijski kompleks jednostavno mora nešto da demonstrira u sporu oko razmeštanja elemenata američkog strateškog sistema protivraketne odbrane u Evropi. Neko, pak, tvrdi da je trka u naoružavanju stvarno u toku.

Dragunov SVD

Snajperska puska dragunov je uvedena u sovjetske jedinice krajem 1960 -tih godina a nakon toga i u ostale zemlje sovjetskog bloka.Proizvedena je po licenci rusije u Kini, Rumuniji i Iranu.Nakon II. svjetskog rata započela je intenzivna potraga za nasljednikom snajperske puške Mosina-Naganta i SVT M-40, tim prije što se brzo uočilo kako SKS ne može ispuniti očekivanja. Rješenje je ponudio konstruktorski tim predvođen Jevgenijem Fjodorovićem Dragunovim, koji je 1958. godine razvio poluautomatsku snajpersku pušku, na prvi pogled sličnu automatskoj pušci Kalašnjikova, ali za puščani metak 7,62x54R mm i pobijedio na takmicenju za novu sovjetsku snajpersku pušku. Nova puška se pod nazivom SVD (Snajperskaja vintovka Dragunova) počela uvoditi u operativnu upotrebu Sovjetske armije od 1963. godine, a vrlo brzo je uvedena kao standardno snajpersko naoružanje i u oružane snage drugih zemalja članica Varšavskog ugovora.

Iako je bila izrađena u standardnom i vrlo raširenom ruskom kalibru, te se praktično mogla koristiti svakom municijom 7,62x54R mm, za SVD je razvijena posebna, mnogo kvalitetnija municija pod oznakom 7N14. S obzirom na to da je to municija proizvedena u relativno malim količinama, SSSR ga nikada nije izvozio (pa niti svojim saveznicama u Varšavskom paktu), a osim postrojbi SPECNAZ-a, GRU-a i KGB-a, redovne jedinice oružanih snaga nisu se njime koristile (niti ga imale na raspolaganju).U vrijeme kada je nastala, SVD je svakako bila kvalitetna vojnička snajperska puška, sa standardnim optičkim nisanom PSO-1, koji je bio opremljen baterijski osvijetljenom končanicom i infracrvenim filterom.

Povećanje optičkog nisana PSO-1 bilo je nedovoljno po sadašnjim mjerilima snajperskog oružja (4x), a vidno polje dosta suženo zbog razmjerno malog objektiva (24 mm), no, u skladu s tadašnjom doktrinom snajperske borbe to se smatralo dovoljnim za siguran pogodak u ljudsku figuru na udaljenosti 600-800 m. Najkvalitetniji strijelci postizali su pogotke i na udaljenostima većim od 1000 m. Osim toga, optički nisan se mogao relativno jednostavno promijeniti ukoliko je imao montiran standardni nosač kojim se pričvršćivao za lijevu stranu sanduka, a tokom vremena razvijen je cijeli niz optičkih nisana (uključujući i pasivne noćne IC i termovizijske nisane), koji su se mogli koristiti na SVD.
Na dragunov je moguce staviti i bajonet sto je veoma neobicno za snajpersku pusku.

Specifikacija:
Kalibar: 7,62 x54R Sovjet
Funkcija: poluautomatska
Duzina: 1 225 mm
Tezina: 4,30 kg sa PSO-1 optickim nisanom
Magacin: 10 metaka
Pocetna brzina zrna: 830 m/s
Proizvodjac: Izhevsk Rifle Factory,Izhevsk Rusija

Kako je nastao ŠAH

Verovatno nema igre o kojoj se, već stotinama godina, toliko ne piše kao o šahu. Nazivaju ga »kraljevskom igrom«, jer ga smatraju kraljicom svih igara. Šah je, verovatno, i najstarija igra za koju se zna, jer neki tvrde da je postojao još pre 5000 godina!
Znamo da ime te igre dolazi od persijske reči »šah«, koja znači »kralj«, »vladalac«. A izraz »šah-mat«, takođe iz persijskog jezika, znači »kralj je mrtav«. Međutim, da li su baš Persijanci izmislili šah? To niko ne zna sigurno.
U stvari, pronalazak šaha pripisivan je, u razna vremena, Grcima, Rimljanima, Vavilonci- ma, Egipćanima, Jevrejima, Persijancima, Kine- zima, Hindusima, Arabljanima i mnogim drugim narodima! Po jednoj teoriji, šah se rodio među budistima u Indiji. Po budističkom shvatanju, rat i ubijanje bližnjih, bez obzira na cilj zbog koga se to radi, predstavljaju zločin. Zato su izmi- slili šah kao zamenu za rat! Većina merodavnih ličnosti smatra danas da šah vodi poreklo verovatno iz Indije, odakle se raširio u Per-
siju, Arabiju, a zatim u zapadnu Evropu.
Što se pojedinih šahovskih figura tiče, one su pretrpele mnoge izmene u dugoj istoriji te igre. Bilo je vreme kada se i kralj mogao »pojesti«, što je u današnjem šahu nemoguće. »Rokada« je bila nova zamisao, koja je uneta u šah pre nekih 400 godina.
Istorija kraljice u šahu verovatno je najzanimljivija. Jedno vreme ta figura zvala se imenom koje
je značilo »ministar« ili »general«! Danas, ako u igri izgubite kraljicu, smatra se da ste ostali bez najjače figure. Međutim, u stara vremena kraljica je mogla da prelazi samo po jedno polje dijagonalno, pa je zato bila najslabija figura na tabli! Tek pre 500 godina stekla je svoju sa- dašnju moć.
Top i konj nisu se, izgleda, menjali u toku mnogo godina.
Danas se šah igra u celome svetu, a međunarodne turnire, koji se redovno održavaju, sa velikim zanimanjem prate milioni gledalaca.

Kako je nastala azbuka

Slova azbuke su, u stvari, znaci za zvuke. Latinica se zasniva na rimskoj azbuci, staroj oko 2500 godina. Velika slova u latinici su skoro ista kao slova upotrebljavana u rimskim natpi- sima u III veku pre nove ere. Ćirilica je postala u IX veku, u Bugarskoj, na osnovu grčkog ustavnog pisma. Naziv je dobila po Ćirilu, koji je širio hrišćanstvo među neznabožačkim Slovenima.

Pre nego što je izmišljena azbuka, ljudi su upotrebljavali slike da zabeleže neki događaj ili saopšte neku misao. Slika nekoliko antilopa mogla je značiti »ovde je bogato lovište«, pa je to, u stvari, bio jedan oblik pisma. Takvo »sli- kovno pismo« bilo je veoma usavršeno kod starih Vavilonaca, Egipćana i Kineza.

Vremenom, slikovno pismo je pretrpelo izvesne promene. Umesto da zamenjuje sam predmet koji je nacrtan, slika je počela da predstavlja neku ideju o njemu. Na primer, slika noge mogla je da označava glagol »ići«. Taj stupanj nazvan je »ideografsko« ili »pojmovno« pismo.

Crtane poruke svako je mogao da tumači na svoj način Zato se, malo-pomalo, taj metod menjao.

Pojavili su se znaci koji su predstavljali zvuke. Na primer, ako se ruka zvala »id«, slika ruke zamenjivala je zvuk »id«, pa se upotrebljavala svaki put kada je trebalo predstaviti taj zvuk. Takvo pismo moglo bi se nazvati »slogovno«.

Vavilonci, Kinezi i Egipćani nikada nisu pre- vazišli taj stupanj. Egipćani su sastavili neku vrstu azbuke uključivši u svoje slike i 24 znaka, koji su predstavljali pojedina slova ili reči sastavljene od jednog suglasnika. Ali, oni nisu bili svesni koliko je značajan taj njihov izum.

Pre nekih 3500 godina, stanovnici istočne oba- le Sredozemnog mora shvatili su da se isti znak može koristiti za iste zvuke u svim slučajevima gde se javlja, pa su počeli upotrebljavati ograni- čen broj znakova, a ovi su, svi zajedno, sačinjavali azbuku.

Tu njihovu azbuku usavršili su stari Jevreji, a docnije Feničani. Feničani su preneli svoju azbuku Grcima, a Rimljani su prihvatili grčku azbuku, uz izvesne izmene i dopune, i predali je narodima Evrope u obliku tzv. latinice, od koje je postala latinica koju mi danas upotrebljavamo.

Automati MP38 i MP40 - Šmajser

Ovo je, verovatno, najpoznatiji vojni automat svih vremena koji je u istoriju ušao pod potpuno pogrešnim imenom. Često su ga zvali Šmajser (Schmeisser) iako Hugo Schmeisser nije imao nikakve veze ni sa njegovom konstrukcijom, ni sa proizvodnjom (konstruktor je Vollmer, a proizvodio se u "Erma-Werke"). Ovo oružje prati jedan veliki mit, koji je počeo da se stvara već u prvim godinama rata. Predstavljalo je sinonim nemačke vatrene moći i „Blickrig“ doktrine uopšte. Nemci su ga koristili u svojim marketinškim kampanjama, na propagandnim plakatima. Za njegovu ogromnu slavu najvećim delom zaslužna je holivudska industrija u posleratnim godinama, gde se stekao utisak da je svaki drugi Nemac bio naoružan „Šmajserom“.

          Realnost je bila daleko drugačija „Šmajseri“ su bili relativno rijetko zastupljeni u naoružanju Vermahta. Od 1939. do 1945. proizvedeno je ukupno 908.317 komada automata oba modela, što je skoro zanemarljivo u odnosu na višemilionsku proizvodnju karabina K98k. Automat je na bojištu bio inferioran u odnosu na K98k, naročito na MG34, MG42 i Stg44. Istina, on je i zamišljen kao oružje tenkista, padobranaca i za blisku borbu u urbanim sredinama, dakle prvenstveno za specijalne trupe, a ne za opšti sastav. Konačno, tokom svoje eksploatacije iskazao je nekoliko opasnih nedostataka.

         

 NASTANAK

         Početkom 1938. nemački vojni Ured za oružje je od „Erfurter Maschinenfabrik“ (ERMA), zatražio razvoj automata pogodnog za naoružanje posada oklopnih vozila, tj. pogodnog za dejstvo kroz otvore na njima. Već početkom juna iste godine ERMA je vojsci ponudila MP38. Razlog ovako brzog odgovora na zahtev leži u tome što je fabrika iz Erfruta već imala razvijen svoj automat. Naime, nemački konstruktor Hajnrih Folmer je još dvadesetih godina pristupio rekonstrukciji automata sa slobodnim zatvaračem, MP18 9 mm Luger, čiji je plod bio automat VMP25 (Vollmer MP25). Međutim novom oružju je, od strane naručilaca, stavljeno niz zamerki od kojih je najkarakterističnija velika dužina povratne opruge, ali je uprkos svemu odobreno njegovo dalje razvijanje. Kasniji modeli su takođe imali mane VMP 26 – loše se pokazala zaštitna obloga cevi, VMP 30 – previsoka kadenca (700 met/min). Bez obzira na sve primedbe ERMA nastavlja da razvija oružje. Automat doživljava i svoju komercijalnu primenu, izvozi se, pod nazivom ERMA-MP (EMP, bivši VMP 31), u Bugarsku, Južnu Ameriku, a po nekim indicijama i u Kraljevinu Jugoslaviju. ERMA je vizionarski jos 1936. prilagodila EMP zahtevima oklopnih trupa. Klasični drveni kundak je zamenjen preklopnim metalnim, za sigurno držanje predvidjen je pištoljski rukohvat, uklonjena je prednja drvena obloga, a za prihvat automata levom rukom predviđen je usadnik okvira, koji je zbog udobnijeg prihvata postavljen pod uglom od 30° ulevo i nagnut nešto unapred. Osigurač okvira rešen je polugom plasiranom sa zadnje strane usadnika, zadržan je sistem teleskopske obloge opruge, regulator za jedinačnu i rafalnu paljbu, a na ustima cevi ugrađena je preklopna kuka, koja je služila za kačenje o spoljnu površinu puškarnice, pri dejstvu iz oklopnog vozila. Zadovoljni ovim rešenjem, pripadnici WaffenSS naručili su oko 10.000 primeraka EMP36. 

ZAHTEVI  VOJSKE

          Tako je ERMA 1938. po stizanju zahteva Ureda za oružje već imala spreman model automata i uhodanu proizvodnju. Za kratko vreme na oružju su izvršene minimalne prepravke po zahtevima naručilaca: masivni sanduk od glodanog čelika zamenjen je sandukom od profilisanog lima, automat je prilagođen samo automatskoj vatri, usadnik okvira postavljen je na sanduk pod uglom od 90° u obe ravni. Utvrđivač okvira zamenjen je dugmetom sa leve strane usadnika, zadnji drveni usadnik zamenjen je bakelitnim. Preklopna kuka na ustima cevi zamenjena je stalnim nastavkom i na kraju na donjem delu cevi dodata je šina za oslonac automata na zid otvora oklopnog vozila. Novo rešenje je prihvaćeno 29. Juna 1938. pod zvaničnim nazivom MP38, a serijska proizvodnja je počela 2. avgusta iste godine.

           

MASCHINEPISTOLE 40  (MP40)

 je do napada na Poljsku, dobio samo nekoliko hiljada MP38. Već u prvim danima rata pokazalo se da je neophodno preći na jeftiniju, bržu, masovnu proizvodnju oružja. Vojna industrija je, novim uslovima počela da se prilagođava 1939. U proizvodnji ručnog naoružanja počela je da se primenjuje tehnologija presovanja limova. Proizvodnja MP38 uz primenu novih tehnologija, startovala je između marta i jula 1940.  Tako nastaje novi model, MP40, koji je u suštini bio isto oružje, samo s razlikama koje su se odnosile na izbacivač, utvrđivač magacina (koji je u početku bio orebren a kasnije gladak) i sanduk. Dakle osnovna razlika je bila u načinu proizvodnje, jer je ovaj model koristio presovani lim i jednostavne sastavne delove koje su mogli da izrađuju i drugi proizvođaci  širom Nemačke. Upotreba visokokvalitetnog čelika se izbegavala u najvećoj meri, a za vezivanje delova koristilo se tačkasto zavarivanje. Masovna produkcija MP40 poverena je firmama „ERMA“, „Haenel“ i „Steyr“. Pri tome presovane elemente isporučivali su „Merz-Werke“ i „National Krupp Registrierkassen GmbH“, „Grazer Zwergwerk von Steyr“ isporučivao je pribor, okvire i punjače okvira.

MP40 je imao nekoliko varijanti, ali je spoljašnji izgled neznatno menjan. Najinteresantnija verzija je bio MP40/II. To je bio pokušaj da se parira ubojitoj snazi ruskog PPSh 41 sa tanjirastim magacinom u koji se smeštao 71 metak. Bio je prava noćna mora za nemačkog vojnika. Novi model je proizveden krajem 1943. godine i imao je duplo kućište magacina, u koja su mogla da se smeste dva magacina sa po 32 metka. Jedan je bio povezan stazom za punjenje, a kad se on isprazni, drugi se potiskivao na njegovo mesto, tj. ubacivao se novi. U praksi se to nije pokazalo dobro zbog velike težine i lošeg balansa. Ovaj očajnički pokušaj nije imao većeg uspeha i predstavljao je svojevrstan kuriozitet.Oružje sa drvenim kundakom, nastalo na osnovu MP40, poznato pod oznakom MP41 bilo je Haener-ova probna investicija, ali nikad nije prihvaćeno kao službeno oružje.

          NEDOSTATCI

          Tokom borbene eksploatacije , još u Poljskoj, vojnici su zapazili nekoliko nedostataka ovog automata. Prvo, dešavali su se zastoji posle prvog ispaljenog metka. Nemci su dugo proučavali razlog, ove po vojnika smrtonosne mane. Uočeno je nekoliko uzroka: vojnik je levom rukom obuhvatao okvir (po propisu smeo je hvatati samo za usadnik), čime je, tokom trzanja, dolazilo do njegovog krivljenja i fatalne promene ugla hranjenja. Vojnici su, prema uputstvu, podmazivali okvir, prašina koja je zapadala u unutrašnjost, vezivala se za ulje, što je trenje između zidova okvira i municije povećavalo sa koeficijenta 0,15 na 0,30. Osim toga, cik-cak raspored dovodio je do nepovoljnog međusobnog pritiska municije i promene položaja metka. Ova mana nikada nije u potpunosti otklonjena, iako je izdato strogo uputstvo o pravilnom držanju oružja, uvedena pojačana opruga donosača (što je kapacitet okvira smanjilo sa 32 na 28 metaka), i novi propis o čišćenju i održavanju.

          Drugu manu predstavljalo je slučajno opaljenje kada je zatvarač u prednjem položaju. Prilikom jačeg potresa, dešavalo se da zatvarač, usled inercije, „poleti“ unazad, izvrši punjenje i opaljenje. Kao privremeno rešenje, izdato je uputstvo o primeni specijalnog kožnog remena, koji je fiksiran oko cevi. A specijalnim jezičkom ručica zatvarača čvrsto je fiksirana. Ovo privremeno rešenje je čak i pohvaljeno, jer je remen prekrivao otvor za izbacivanje čaura i sprečavao prodor nečistoće. Kao trajno rešenje od sredine 1942. na svim proizvedenim automatima, stara ručica u vidu kuke zamenjena je novom, sa osiguračem koji je u prednjem položaju zatvarača upadao u izrez sanduka. Zamena je izvršena do sredine 1943. (adaptirani automati M38 oznaceni su kao MP38/40), a svi novoproizvedeni automati opremani su novim ručicama.

Hromozomi

To su cilindrična telašca u obliku štapića, složena kao slovo L ili V ponekad okruglasta ili tačkasta. Dimenzije im se kreću od 2 do 300 mikrona. Kod nekih se hromozoma primećuje suženje kintetičko suženje za koje se za vreme mitoze vezuju vlakna. Građa se hromozoma menja od slučaja do slučaja , ikako su strukturalne osobine baze stalne. Hromozomi su,  u stvari sastavljeni od spiralne niti, hromoneme, koja je omotana pihtijastom supstancom nazvanom matriks. Na hromonemi se nalazi čitav niz malih kuglica , hromomera, koje su genetičari nazivali loci koje su u stvari centri u kojima se nalaze geni- nosioci naslednih osobina. Tokom međufaza mitoze svi delovi hromozoma se udvajaju reorganizuju i na kraju prelaze u telofazu.