Odroni predstavljaju pomeranje masa brdovitih krajeva pod nagibom, pod
uticajem sopstvene težine i dodatnog tereta, kao posledica natapanja,
seizmoloških potresa i ostalih potresa. Ogromna većina odrona (80%) u vezi je sa aktivnošću
čoveka, naročito sa narušavanjem
nagiba potkopavanjem, prekomernim vađenjem zemlje, sečom šuma, neplanskom
poljoprivrednom aktivnošću u brdovitim krajevima. U 90% slučajeva do odrona dolazi na visini 1000 – 1700 metara. Do odrona najčešće dolazi za vreme prolećno-letnjeg
perioda na usponima od 19°. Na glinovitom zemljištu, odroni se javljaju i na
usponu 5 - 7°.Odrone
klasifikujemo prema razmeri, brzini
kretanja, aktivnosti, intenzitetu i
mestu nastajanja. Prema r a z m e r i odroni se dele na krupne,
srednje i sitne. Krupni odroni,
po pravilu, izazvani su prirodnim uticajima i nastaju duž nagiba na stotine
metara. Obim odronjenih komada dostiže 10 - 20 metara i oni često očuvavaju svoju monolitnost. Srednji i sitni komadi
uglavnom nastaju pod uticajem antropogenih procesa i karakterišu se manjim
razmerama. Prema brzini
kretanja odroni se dele na izrazito
brze (brzina kretanja iznosi 3 m/s), veoma brze (0,3 m/min), brze (1,5 m/24 časa), umerene (1,5 m/mesečno), spore (1,5 m/godišnje) i izrazito spore (0,06 m/godišnje). Prema aktivnosti odroni se dele na aktivne i
neaktivne, pri čemu aktivnost zavisi od tipa tla pod nagibom i prisustva vlage.
Pri većoj vlažnosti glinovitog tla pod nagibom, postije uslovi za slobodno
kretanje blata. Prema intenzitetu, odroni se dele na male (do 10 km terena obuhvaćenog procesom odronjavanja), srednje
(11 - 100 km), krupne (101 - 1000 km) i veoma krupne (preko 1000 km).Po mestu nastajanja odroni se dele na planinske, podvodne, granične i
na veštačke (napravljene) zemljane odrone (jame, kanali). Odroni nanose
ozbiljne štete ekonomiji, stambeno-komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi.
Neretko odroni izazivaju ljudske žrtve. Prema prethodnim studijama 25%
teritorije Republike Srbije je potencijalno u opasnosti od klizišta i odrona.
Rizične zone za razvoj klizišta su na terenima sa već razvojenim, kompleksnim i
najvećim delom aktivnim klizištima. To su uglavnom padine od neogenskih basena
izgrađene of heterogenog sedimentnog kompleksa, sa čestim nepovoljnim
interakcijama između litoloških kompozicija, kompleksnih hidroloških
karakteristika i nepovoljnih morfoloških uslova. Tereni izgrađeni od stena
dioritskih formacija takođe pripadaju ovoj zoni. Klizišta pokrivaju padine
preko velikog dela teritorije, veoma su duboka sa učestalom sekundarnom
aktivnošću u starijim delovima kliznih masa.
Dinamika klizišta varira, od sporih ka brzim kretanjima klizne mase
tokom perioda aktivnosti. Regioni koji su podložni odronjavanju su oblasti u
kojima se kretanje mase desava često. Ova osobina je veoma značajna tokom
letnjeg perioda i javlja se u skladu sa režimom padavina širom Srbije. Tokom
proteklih 120 godina registrovano je nekoliko velikih klizišta, sto je imalo
vrlo znacajan drustveno-ekonomski uticaj: Klizište
„Zavoj“ 1963. godine, kliziste „Jovac“ 1977. godine i kliziste „Bogdanje“ 2006.
godine. Najveci odron
zabeležen u Srbiji dogodio se u Ovčar Banji 1896. godine. Pored klizišta,
najveci problem predstavlaju aktivna klizišta na desnoj obali reka Save i
Dunava: Umka, Duboko, Čortanovci, Vinča, Karaburma, Grocka, Smederevo i drugi
(Abolmasov et al., 2009). Snežna lavina - je odron gornjih slojeva snega koji počinje da
klizi. Snežne lavine predstavljaju ozbiljnu opasnost, kao rezultat njihove
aktivnosti ginu ljudi, ruše se sportski i sanitarno-stacionarni kompleksi,
železnički i automobilski putevi, elektro-veze, rudnici i sl, odsecaju se celi
rejoni, a takođe može doći do poplava (takođe i probojnih) kapaciteta vode do nekoliko tt1 kubnih metara vode. Probojni talas u
takvim slučajevima može dostići visinu od 5 - 6 t. Aktivnost lavine dovodi i do
skupljanja bujičnog materijala, pošto se zajedno sa snegom kreće kamenje,
obluci i sitna zemlja. Snežne lavine se mogu pojaviti u svim višim predelima
u kojima se zadržava snežni pokrivač. Da bi se lavina pokrenula potrebno je
uzajamno dejstvo svih faktora koji dovode do nastanka lavine, a takođe i da
nagib strmine iznosi 20 - 50° pri visini snežnog pokrivača ne manjoj od 30 do
50 st. U faktore koji izazivaju lavine ubrajamo: visinu snežnog pokrivača,
čvrstinu snega, intenzitet snežnih padavina, zadržavanje snežnog pokrivača,
temperaturu vazduha i snežnog pokrivača, nanose snega. Do snežne lavine može doći i usled intenzivnog otapanja
snega pod uticajem toplote, sunčevog zračenja i procesa prekristalizacije, koji
smanjuju čvrstinu snega (sve do stvaranja disperzivne snežne mase u dubini tog
sloja) i slabe čvrstinu pojedinačnih slojeva snega. Do 70% svih lavina uslovljeno je snežnim padavinama.
Te lavine se pokreću za vreme snežnih padavina i traju 12 dana nakon njihovog
prestanka.
Klasifikacija lavina prema prirodi njuhovog nastanka
je sledeća:
-žlebna -
kretanje po postojećem koritu
-nagibna - odron i kretanje duž cele površine nagiba
-padajuća - slobodan pad sa nagiba
-taložna - kretanje po nižim slojevima snega
-zemljana - kretanje po površini zemlje
-suva-lavinu čini suv
sneg
-mokra - lavinu čini mokar sneg
Нема коментара:
Постави коментар