Psihotropno delovanje

Delovanje na ljudsku psihu pomoću medicinskih preparata, hemijskih ili bioloških supstanci. Kako bi se čovek naterao da uradi ono što ne želi, uopšte nije neophodno da se hirurškim putem izmeni struktura njegovog mozga ili da se primora silom. Treba samo pravilno odabrati preparate i na odgovarajući način ih primeniti. Tako se pre 25 godina pojavio preparat «bi-zet» - jako psihotropno sredstvo koje efikasno deluje na mase ljudi. Dovoljno je, na primer, da se njime tretira bataljon na maršu i njime više neće biti moguće komandovati. Mada svaki vojnik pojedinačno ostaje pri tome praktično normalan. Danas niko ne može da garantuje da na bazi navedenog preparata nije već proizvedeno delotvornije sredstvo za delovanje na psihu!

Ne koriste se svi ovde navedeni oblici psihološkog delovanja u istoj meri. U vreme Prvog i Drugog svetskog rata, u oružanim sukobima u periodu 50-80-ih godina dvadesetog veka zaraćene strane su primenjivale uglavnom informativno-propagandno i psihogeno delovanje. Psihoanalitičkim, neurolingvističkim i psihotropnim delovanjem je dopunjen arsenal psihološkog ratovanja tokom 90-ih godina. Psihotrono oružje je tek u fazi preliminarnih ispitivanja. U isto vreme stručnjaci u oblasti psihološkog rata već su razradili strategiju koja podrazumeva kompleksnu primenu svih oblika psihološkog delovanja na ljude.

Posttraumatski stresni poremećaj je bolest koja se javlja neko vreme posle preživljene psihičke traume i najčešće se manifestuje u tri faze.

Akutni stres je primetan neposredno posle krizne ili VS, odloženi se pak  manifestuje posle nekoliko dana, pa čak i meseci. Posle prvog perioda prividnog poboljšanja često počinju da se javljaju simptomi teškog oblika posttraumatskog stanja, koji onemogućavaju da osoba normalno živi i da se oseća isto kao ostali. Ova faza može trajati čitav život. Čovek menja sistem vrednosti, menja način ponašanja, kod njega se menja sfera komunikativnosti. Psiholozi ovu pojavu nazivaju «plastična deformacija», slojevi ličnosti kao da se okamene i nema povratka na ranije stanje, a neka najvažnija svojstva kod čoveka zauvek se gube.

Obezbeđenje zaštite stanovništva od psihičkog delovanja je krajnje složen zadatak sa više komponenti. Rešenje ovog zadatka obuhvata čitav kompleks organizacionih, medicinskih, specijalnih, propagandnih i drugih mera.  

Psihotrono (parapsihološko, ekstrasenzorsko)

Delovanje – to je uticaj na druge ljude koji se vrši prenošenjem informacija putem nečulne (nesvesne) percepcije. U vezi s tim, neophodno je napomenuti da televizijske i druge masovne predstave tobožnjeg natprirodnog delovanja (na primer, Kašpirovskog, Čumaka i drugih «magova») predstavljaju jasne primere najobičnije prevare. Delimično se tu radi o masovnoj hipnozi, ali u mnogo većoj meri u pitanju je masovna histerija i masovna psihička zaraza.

Što se pak tiče psihotronog oružja, poznati su podaci o radu na stvaranju visokofrekventnih i niskofrekventnih generatora kodiranja mozga, biolokacionih uređaja, korišćenju  hemijskih i bioloških sredstava u cilju simuliranja određenih psiholoških reakcija. Psihotronika je usmerena prvenstveno na metode povezane sa primenom tehničkih sredstava kojima se utiče na svest, kao što su navedeni generatori. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o aktivnoj upotrebi psihotronog oružja kao sredstva psihološkog rata, iako stručnjaci u toj oblasti čine sve što je moguće kako bi maksimalno iskoristili sve što je makar minimalno razrađeno.

Na primer, oni koriste efekat koji izazivaju obojene mrlje ugrađene u kompjuterski virus označen apokaliptičnim «brojem zveri» - 666 (V666). Taj virus može negativno uticati na psihofizičko stanje operatera koji radi na personalnom računaru (čak može izazvati smrt). Princip njegovog delovanja je zasnovan na fenomenu takozvanog 25. kadra, koji predstavlja veoma jako sredstvo sugestije. «Fenomen 25. kadra» povezan je sa činjenicomm da čovek poseduje ne samo senzorni (svesni) dijapazon opažanja, već i supsenzorni (nesvesni), u kome informacije usvaja psiha, mimo svesti. Na primer, ako se tokom filma na dvadeset četiri kadra u sekundi doda još jedan – dvadeset peti – sa potpuno različitom informacijom, gledaoci ga neće primetiti, ali će on osetno uticati na njihovo emotivno stanje i ponašanje. Brojnim eksperimentima je utvrđeno da u toku jedne sekunde centri u velikom mozgu mogu da prime i obrade 25. signal. Štaviše, informacije koje prima u supsenzornom režimu percepcije čovek usvaja efikasnije nego što je uobičajeno. Naučnici ovo povezuju s tim što se približno 97% psihičke aktivnosti «prosečnog» čoveka odvija na nivou podsvesti a samo 3%  na nivou svesti.

Neurolingvističko delovanje

(NLP – neurolingvističko programiranje) – vrsta psihološkog uticaja koji menja motivaciju ljudi uvodeći u njihovu svest specijalne lingvističke programe.

Osnovni objekat takvog delovanja jeste neurofiziološka aktivnost mozga i emotivno-voljna stanja koja zahvaljujući tome nastaju. Kao glavno sredstvo uticaja nastupaju posebno odabrani verbalni (usmeni) i neverbalni lingvistički programi. Usvajanje njihovih sadržaja omogućava da se ubeđenja, shvatanja i predstave čoveka (kako pojedinca, tako i grupa ljudi) promene u zadatom pravcu. Subjekat neurolingvističkog delovanja je stručnjak (instruktor).

Instruktor najpre otkriva protivrečne (konfliktne) stavove i ubeđenja u psihi, kao i negativna uznemirujuća emotivna stanja koja su time izazvana (brige, raspoloženja, osećanja). U sledećoj fazi on uz pomoć posebnih metoda pomaže da shvate nepovoljnost svog realnog stanja (socijalno-ekonomskog, kulturnog, fizičkog i kao posledicu – psihološkog) i unosi izmene u svest, koje teraju ljude da na drugi način doživljavaju životne situacije i grade odnose sa drugim ljudima. Psihoanalitički i neurolingvistički oblici delovanja su korisni u slučajevima kada se upotrebljavaju u humane svrhe. Ukoliko se pak primenjuju radi osiguranja sopstvene prevlasti, tada predstavljaju psihološko nasilje nad ljudima.

Psihoanalitičko delovanje

(psihokorektivno) – predstavlja uticaj na podsvest čoveka terapeutskim sredstvima. Primer: čovek prati dijaloge likova u filmu i ne sluti da u njima postoje komande koje svest ne registruje, ali ih podsvest prima i one kasnije teraju čoveka da učini ono što je naloženo.

Klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača

Snažan antropogeni uticaj na prirodnu sredinu počinje da se ispoljava na klimatskim uslovima, čije su moguće promene tokom ovog veka mnogi naučnici već odredili kao globalni problem čovečanstva. S jedne strane, ta pojava je nesumnjivo opasna, tako da je ekolozi svrstavaju u probleme visokog stepena ekonomske (dakle, i socijalne) opasnosti. S druge strane, naučnici koji proučavaju klimatske pojave tretiraju proces klimatskih promena kao evolucioni proces koji se odvija veoma, veoma sporim tempom, tako da često liči na jednostavne klimatske fluktuacije – izvesno otopljavanje, koje je zabeleženo u prošlom veku može zameniti zahlađenje približno u istim temperaturnim granicama u sličnim vremenskim istorijskim intervalima itd. Svi priznaju da problem postoji, i čovečanstvo mora jasno shvatiti njegove uzroke, karakter i posledice, a ukoliko je to moguće, i mere koje je nužno preduzeti u cilju njegovog otklanjanja ili barem ublažavanja štetnih posledica klimatskih promena. Sada promene ekološkog stanja planete kao posledica antropogene delatnosti počinju osetno da utiču na klimu i da neposredno deluju na lokalne vremenske uslove. U sve većem stepenu se ispoljava dobro poznati efekat staklene bašte. Prema podacima NASA, na planeti je tokom prošlog veka temperatura porasla za 0,8^o C. Otopljavanje je neravnomerno (na većim geografskim širinama promene temperature su skoro 3,5 puta veće, nego kod ekvatora) i jače je izraženo zimi. Primetnije otopljavanje zabeleženo je u poslednjoj četvrtini XX veka. Prosečna temperatura prizemnog sloja vazduha za 25 godina porasla je za 0,7^o C, u ekvatorijalnom pojasu temperatura se nije promenila, ali što se ide bliže polovima to je otopljavanje primetnije. Temperatura vode ispod leda u zoni Severnog pola porasla je skoro za 2^o C, usled čega su počeli da se otapaju donji slojevi leda i dolazi do postepenog rasta nivoa svetskog mora. Prema procenama naučnika, prosečan nivo mora do 2100. godine mogao bi da se poveća 20 – 90 cm. Osim globalnih efekata, kao što su suša na srednjim geografskim širinama, poplave, klizanje tla u zonama razvijene zemljoradnje, to može izazvati katastrofalne posledice za zemlje čija se teritorija nalazi na nivou mora (Australija, Holandija, Japan, neke oblasti SAD). Na osnovu proračuna rađenih uz korišćenje kompjuterskih modela utvrđeno je da će se, ukoliko se nastavi sadašnja brzina ispuštanja gasova staklene bašte u atmosferu, kroz 30 godina prosečna temperatura na zemljinoj kugli povećati za 1^o  C. Pri tome će globalno otopljavanje biti praćeno povećanjem količine padavina (do 2030. godine za nekoliko procenata) i podizanjem nivoa svetskog mora (do 2030. godine – za 20 cm, do kraja veka – za 65 cm). Tako značajan porast nivoa svetskog mora  bi mogao da predstavlja opasnost za opstanak oko 800 miliona ljudi. Biće potopljene nizije u priobalju mnogih zemalja, doći će do potapanja i razaranja obalske zone i nizija u deltama brojnih reka sa gradovima i naseljima na njihovim obalama. Porast prosečnih godišnjih temperatura izazvaće pomeranje svih klimatskih zona od ekvatora prema polovima, što desetinama i stotinama miliona ljudi može oduzeti mogućnost da žive i rade kao što su navikli. Rast temperature će dovesti do ubrzanog razmnožavanja insekata (komaraca) i štetočina koje uništavaju šume, tako da bi se oni mogli oteti kontroli svojih prirodnih neprijatelja (ptica, žaba i sl.), tropske i suptropske vrste insekata će se širiti na sever, a zajedno sa njima na prostore umerene geografske širine doći će i bolesti kao što su malarija, tropske virusne groznice i drugo. Moguće globalne klimatske promene negativno će uticati na zdravlje stanovništva, pojačaće uticaj faktora okoline na čoveka, uticaće na vremenski i sezonski razvoj bolesti u mnogim zemljama. Ako sumiramo sve moguće posledice klimatskih promena na čoveka, možemo izdvojiti sledeće pravce: opšti uticaj klime u različitim uslovima prirodne okoline, društvenih i ekonomskih uslova; toplotni udar; zagađenje vazduha; hemijsko zagađenje; opadanje kvaliteta vode; bolesti izazvane parazitima; pojačano ultraljubičasto zračenje. Posledice klimatskih promena svakako će se odraziti i na stanje energetike. Oštećenja ozonskog omotača ogromnih razmera primećena su u određenim periodima. Tako je, na primer, tokom prolećnih meseci iznad Antarktika primećeno postepeno razaranje ozonskog sloja u stratosferi, koje je ponekad iznosilo i 50% od njegove ukupne količine u atmosferi posmatranog regiona. Rascep u ozonskom omotaču prečnika preko 1000 km, koji je nastao iznad Antarktika i pomera se prema naseljenim oblastima Australije,  nazvan je «ozonskom rupom». Tokom određenih godina dimenzije posmatranih ozonskih rupa su se mogle uporediti sa površinom Antarktika, a ponekada su čak zahvatale i južne oblasti Australije i kraj kopna Južne Amerike. Ozonski omotač ima veoma važnu ulogu za opstanak žive prirode, pošto on predstavlja prirodnu barijeru koja štiti sve žive organizme na Zemlji od štetnog uticaja ultraljubičastog zračenja Sunca, tako da poremećaj ravnoteže u toj oblasti može imati zaista kobne posledice. Dakle, već je pouzdano dokazano da pri delovanju povećanih doza kratkih ultraljubičastih zraka Sunca, koji odgovaraju smanjenju ozona za 25%, dolazi do smanjenja biološke produktivnosti mnogih biljaka, smanjuje se rod poljoprivrednih kultura, dolazi do genetskih promena. Smanjivanje ozonskog omotača je pogubno za zdravlje čoveka: značajno se povećava verovatnoća dobijanja raka kože, slabi imuni sistem, povećava se broj obolelih od katarakte, moguć je delimičan ili čak potpun gubitak vida.

Opšte karakteristike nuklearnog oružja i posledice njegove primene

Pojava vanredne situacije u ratnim uslovima pre svega je u vezi sa primenom sredstava masovnog uništenja (SMU), među kojima najčešću primenu ima nuklearno, hemijsko, bakteriološko oružje, a takođe i savremenije vrste oružja.Usvojeno je da se snaga korišćenog nuklearnog oružja određuje trotilovim ekvivalentom. U zavisnosti od snage nuklearno oružje delimo na pet kalibara: izrazito mali (do 10³ tona trotilovog ekvivalenta), mali (od 10³...10⁴ tona), srednji (10⁴…10⁵ tona), veliki (10⁵...10⁶ tona) i izrazito veliki (preko 10⁶ tona trotilovog ekvivalenta). U zavisnosti od ciljeva koji se ostvaruju primenom nuklearnog oružja, od izgleda i mesta na kojem se nalaze objekti nuklearnih udara, do nuklearnih eksplozija može doći na različitoj visini u vazduhu, na površini zemlje i vode, a takođe i pod površinom zemlje i vode. Na osnovu toga se i izdvajaju sledeće vrste nuklearnih eksplozija: visinske, vazdušne, nadzemne, nadvodne, podzemne i podvodne. 

Visinskom eksplozijom se naziva eksplozija iznad granica troposfere. Visina te granice se, zavisno od geografske širine, menja od 8 do18 km. Najmanja uslovno prihvaćena visina visinske eksplozije iznosi 10 km. Cilj takvih eksplozija je uništavanje različitih vazdušnih i kosmičkih objekata u letu (rakete, avioni), a takođe i narušavanje rada radiotehničkih uređaja. Štetno dejstvo visinskih eksplozija, po pravilu, nema uticaja na nadzemne objekte. 

Vazdušnom nuklearnom eksplozijom se naziva eksplozija u vazduhu na visini pri kojoj bljesak eksplozije ne dotiče površine zemlje, vode. Vazdušne eksplozije se dele na niske ili visoke. Niska vazdušna eksplozija je eksplozija na visini od 35 -100 m, a visoka od 100 m - 10 km. Štetno dejstvo vazdušnih eksplozija usmereno je na nadzemne i nadvodne objekta. Vazdušne eksplozije predviđene su za uništenje ljudi na otvorenom i uništenje manje stabilnih nadzemnih objekata, uključujući i industrijske objekte. Pri vazdušnim nuklearnim eksilozijama deluju sva štetna dejstva, ipak je radijacijski uticaj jak samo u blizini epicentra niske vazdušne eksplozije u prvim časovima posle eksplozije; pri visokoj vazdušnoj eksploziji, uticaj je, čak i u blizini epicentra, slab. Radijacijski uticaj na putu oblaka, pri vazdušnim eksplozijama je slab i nema bitnog uticaja na život i rad. Kako niske, tako su i visoke vazdušne eksplozije praćene kratkotrajnim zaslepljujućim bljeskom koji je moguće videti kada je vedro, i na rastojanju od više desetina kilometara od mesta eksplozije. Odmah za bljeskom na mestu eksplozije pojavljuje se svetleća površina koja se brzo širi i podiže. Jačina bljeska i svetleće površine, posebno na početku pojavljivanja, čak je deset puta jača od Sunca. Svetleća površina po pravilu ima sferičan oblik i zato je često nazivaju vatrena kugla. Radijus vatrene kugle brzo se povećava. Tako 0,3 sekunde posle eksplozije (20 hiljada tona municije) radijus može dostići skoro 100 m, a za 1s - 150 m. Maksimalnu veličinu radijus svetleće površine dostiže za oko 3s posle eksplozije, i ona iznosi 400 m. Pri jakim termonuklearnim eksplozijama, horizontalni dijametar svetleće površine dostiže i do nekoliko kilometara. Podižući se brzinom od oko 100 m/s, svetleća površina sve slabije svetli i postepeno se pretvara u ogroman oblak koji se sastoji od proizvoda eksplozije. Ispočetka oblak je tamne boje. Kasnije postaje sivo-smeđ, usled dioksida azota koji nastaje u zoni eksilozije pri visokoj temperaturi. Hladeći se sve više, oblak postaje sve svetliji, što se objašnjava kondenzacijom vodene pare koja se u njemu nalazi. Kao rezultat brzog podizanja prvo vatrene kugle, a zatim oblaka, za njim se diže struja vazduha koja sa površine zemlje zahvata veliku količinu prašine. Formira se stub prašine čiji dijametar iznosi od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara, zavisno od jačine eksplozije. Pri niskim vazdušnim eksplozijam, stub prašine brzo dostiže oblak i sjedinjuje se sa njim. 

Nadzemnom nuklearnom eksplozijom se naziva eksplozija na površini zemlje, a takođe i u vazduhu na manjoj visini, pri kojoj svetleća površina dodiruje površinu zemlje. U zoni u kojoj se svetleća površina i površina zemljišta dodiruju u radijusu od nekoliko stotina metara od centra eksplozije, dolazi do spaljivanja gornjeg sloja zemljišta, koji se pri hlađenju pretvara u šJvaku crne ili sive boje. Hladeći se, svetleća površina se pretvara u oblak koji se brzo podiže. Vazdušne struje koje pri tom nastaju na površini zemlje, uvlače u oblak veliku količinu prašine, zemlje, što dovodi do obrazovanja mnogo jačeg oblaka i stuba prašine nego pri vazdušnoj eksploziji. Stub prašine je od momenta njegovog nastanka sjedinjen sa oblakom eksplozije i daje mu boju tamniju nego pri vazdušnoj eksploziji. Kroz nekoliko minuta posle eksplozije iznad epicentra se obrazuje karakterističan pečurkast oblak čije je ponašanje analogno ponašanju pečurkastog oblaka pri vazdušnoj eksploziji. U zemljištu se obično obrazuje veliki levak, okružen slojem izbačene zemlje. Oblik i veličina levka zavise od visine i jačine eksplozije i od tipa zemljišta. Pri eksploziji municije snage 20 kt na površini sa mekom zemljom (npr.glina) obrazuje se levak čiji dijametar iznosi 80 m, a dubina - 12 m. Pri nadzemioj nuklearnoj eksploziji deluju svi pogubni faktori, pri čemu se u poređenju sa vazdušnim eksplozijama veliki značaj daje radijacijskom uticaju; na istoj udaljenosti od cešra eksplozije slabi uticaj ostalih pogubnih faktora, posebno udarnog talasa (usled procesa koji se odvijaju u zemljištu) i svetlosnog zračenja (uglavnom zbog njegove zasićenosti prašinom). 

Do podzemie nuklearne eksplozije može doći usled nuklearnih nagaznih mina, a takođe i usled primene specijalnih bombi ili raketa koje mogu da prodru u tlo. Eksplozija na dubini od 10 do 15 m smatra se podzemnom eksplozijom na maloj dubini. Pomoću nuklarnih nagaznih mina, podzemna eksplozija se može desiti i na mnogo većoj dubini. U zavisnosti od dubine, podzemna eksplozija može biti praćena izbacivanjem zemljišta, ili bez ikakvog narušavanja površine zemljišta. Podzemna eksplozija je predviđena za uništavanje čvrstih podzemnih objekata i stvaralje teško savladivih prepreka.  Štetno dejstvo nuklearne eksplozije određuje se uticajem  vazdušnog udarnog talasa, toplotnim uticajem svetlosnog zračenja, radijacijskim uticajem i radioaktivnim zagađenjem-kontaminacijom, a takođe i elektromagnetnim impulsom. Raspodela energije među štetnim dejstvima nuklearne eksplozije zavisi od tipa eksplozije i uslova pod kojima do nje dolazi. Pri eksploziji u atmosferi oko 50% energije odlazi na formiranje udarnog talasa, 30 - 40% - na svetlosno zračenje, do 5% na probojnu radijaciju i elektromagnetni impuls i do 15% na radioaktivno zagađenje. Pri neutronskoj eksploziji raspodela energije eksplozije se menja: 8 -10% na formiranje udarnog talasa, 5 - 8% na svetlosno zračenje i oko 85% odlazi na formiranje neutronskog i gama-zračenja (probojna radijacija).

Odroni, snežne lavine

Odroni predstavljaju pomeranje masa brdovitih krajeva pod nagibom, pod uticajem sopstvene težine i dodatnog tereta, kao posledica natapanja, seizmoloških potresa i ostalih potresa. Ogromna većina odrona (80%) u vezi je sa aktivnošću čoveka, naročito sa narušavanjem nagiba potkopavanjem, prekomernim vađenjem zemlje, sečom šuma, neplanskom poljoprivrednom aktivnošću u brdovitim krajevima.  U 90% slučajeva do odrona dolazi na visini 1000 – 1700 metara. Do odrona najčešće dolazi za vreme prolećno-letnjeg perioda na usponima od 19°. Na glinovitom zemljištu, odroni se javljaju i na usponu 5 - 7°.Odrone klasifikujemo prema razmeri, brzini kretanja, aktivnosti, intenzitetu i mestu nastajanja. Prema r a z m e r i odroni se dele na krupne, srednje i sitne. Krupni odroni, po pravilu, izazvani su prirodnim uticajima i nastaju duž nagiba na stotine metara. Obim odronjenih komada dostiže 10 - 20 metara i oni često očuvavaju svoju monolitnost. Srednji i sitni komadi uglavnom nastaju pod uticajem antropogenih procesa i karakterišu se manjim razmerama.  Prema brzini kretanja odroni se dele na izrazito brze (brzina kretanja iznosi 3 m/s), veoma brze (0,3 m/min), brze (1,5 m/24 časa), umerene (1,5 m/mesečno), spore (1,5 m/godišnje) i izrazito spore (0,06 m/godišnje).   Prema aktivnosti odroni se dele na aktivne i neaktivne, pri čemu aktivnost zavisi od tipa tla pod nagibom i prisustva vlage. Pri većoj vlažnosti glinovitog tla pod nagibom, postije uslovi za slobodno kretanje blata.  Prema intenzitetu, odroni se dele na male (do 10 km terena obuhvaćenog procesom odronjavanja), srednje (11 - 100 km), krupne (101 - 1000 km) i veoma krupne (preko 1000 km).Po mestu nastajanja odroni se dele na planinske, podvodne, granične i na veštačke (napravljene) zemljane odrone (jame, kanali). Odroni nanose ozbiljne štete ekonomiji, stambeno-komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi. Neretko odroni izazivaju ljudske žrtve.  Prema prethodnim studijama 25% teritorije Republike Srbije je potencijalno u opasnosti od klizišta i odrona. Rizične zone za razvoj klizišta su na terenima sa već razvojenim, kompleksnim i najvećim delom aktivnim klizištima. To su uglavnom padine od neogenskih basena izgrađene of heterogenog sedimentnog kompleksa, sa čestim nepovoljnim interakcijama između litoloških kompozicija, kompleksnih hidroloških karakteristika i nepovoljnih morfoloških uslova. Tereni izgrađeni od stena dioritskih formacija takođe pripadaju ovoj zoni. Klizišta pokrivaju padine preko velikog dela teritorije, veoma su duboka sa učestalom sekundarnom aktivnošću u starijim delovima kliznih masa.  Dinamika klizišta varira, od sporih ka brzim kretanjima klizne mase tokom perioda aktivnosti. Regioni koji su podložni odronjavanju su oblasti u kojima se kretanje mase desava često. Ova osobina je veoma značajna tokom letnjeg perioda i javlja se u skladu sa režimom padavina širom Srbije. Tokom proteklih 120 godina registrovano je nekoliko velikih klizišta, sto je imalo vrlo znacajan drustveno-ekonomski uticaj: Klizište „Zavoj“ 1963. godine, kliziste „Jovac“ 1977. godine i kliziste „Bogdanje“ 2006. godine.  Najveci odron zabeležen u Srbiji dogodio se u Ovčar Banji 1896. godine. Pored klizišta, najveci problem predstavlaju aktivna klizišta na desnoj obali reka Save i Dunava: Umka, Duboko, Čortanovci, Vinča, Karaburma, Grocka, Smederevo i drugi (Abolmasov et al., 2009). Snežna lavina - je odron gornjih slojeva snega koji počinje da klizi. Snežne lavine predstavljaju ozbiljnu opasnost, kao rezultat njihove aktivnosti ginu ljudi, ruše se sportski i sanitarno-stacionarni kompleksi, železnički i automobilski putevi, elektro-veze, rudnici i sl, odsecaju se celi rejoni, a takođe može doći do poplava (takođe i probojnih) kapaciteta vode do nekoliko tt1 kubnih metara vode. Probojni talas u takvim slučajevima može dostići visinu od 5 - 6 t. Aktivnost lavine dovodi i do skupljanja bujičnog materijala, pošto se zajedno sa snegom kreće kamenje, obluci i sitna zemlja. Snežne lavine se mogu pojaviti u svim višim predelima u kojima se zadržava snežni pokrivač. Da bi se lavina pokrenula potrebno je uzajamno dejstvo svih faktora koji dovode do nastanka lavine, a takođe i da nagib strmine iznosi 20 - 50° pri visini snežnog pokrivača ne manjoj od 30 do 50 st. U faktore koji izazivaju lavine ubrajamo: visinu snežnog pokrivača, čvrstinu snega, intenzitet snežnih padavina, zadržavanje snežnog pokrivača, temperaturu vazduha i snežnog pokrivača, nanose snega. Do snežne lavine može doći i usled intenzivnog otapanja snega pod uticajem toplote, sunčevog zračenja i procesa prekristalizacije, koji smanjuju čvrstinu snega (sve do stvaranja disperzivne snežne mase u dubini tog sloja) i slabe čvrstinu pojedinačnih slojeva snega. Do 70% svih lavina uslovljeno je snežnim padavinama. Te lavine se pokreću za vreme snežnih padavina i traju 12 dana nakon njihovog prestanka.

Klasifikacija lavina prema prirodi njuhovog nastanka je sledeća:

-žlebna - kretanje po postojećem koritu

-nagibna - odron i kretanje duž cele površine nagiba

-padajuća - slobodan pad sa nagiba

-taložna - kretanje po nižim slojevima snega

-zemljana - kretanje po površini zemlje

-suva-lavinu čini suv sneg

-mokra - lavinu čini mokar sneg

Inficiranje ljudi, životinja i životne sredine bakterijama

Pojava ovog štetnog dejstva je moguća u slučaju primene bakteriološkog oružja (osnovu štetnog dejstva bakteriološkog oružja čine mikroorganizmi koji se, zavisno od građe i bioloških svojstava, dele na bakterije, viruse, rikecije i gljivice) i u slučaju grubog narušavanja sanitarno-higijenskih propisa o eksploataciji objekata vodovoda i kanalizacije, režima rada određenih ustanova, tehnoloških udesa u radu preduzeća prehrambene industrije,  terorističkih  dejstava i u nizu drugih slučajeva. Njegovo delovanje se zasniva na mikrobima, izazivačima bolesti, koji dospevaju u organizam čoveka ili životinje, i njihovim toksičnim produktima, koji mogu da izazovu teške infektivne bolesti. Njihov štetan uticaj ne ispoljava se odmah, već posle određenog vremena (period inkubacije), najčešće od 2 do 5 dana.  Neke bolesti su zarazne (u većem ili manjem stepenu) i mogu se prenositi neposredno sa zaraženih na zdrave ljude u njihovoj okolini kroz vazduh, putem ujeda insekata i dr. (kuga, boginje i dr.). U visoko zarazne infekcije spadaju grip, mnoge dečje infekcije, kao i većina takozvanih posebno opasnih infekcija.

Radioaktivno zračenje

Nastanak ovog štetnog dejstva moguć je u slučaju havarija u nuklearnim centralama, eksplozija nuklearnog oružja, pri poremećajima u tehnološkim procesima u proizvodnji i zaštiti na radu pri radu sa izvorima jonizujućeg zračenja i dr.. Štetna dejstva nuklearne eksplozije (havarije na radioaktivno opasnom objektu) su visestruka a posebno mesto zauzima probojno zračenje i radioaktivno pražnjenje. Tako je prilikom havarije u nuklearnoj centrali u Černobilju došlo do neposrednog ozračavanja zaposlenih i članova vatrogasno-spasilačkih jedinica u trenutku izbijanja havarije i pri otklanjanju njenih posledica. Pored toga, veliki deo teritorije Belorusije, Ukrajine, deo Ruske Federacije bili su izloženi delovanju radioaktivnih supstanci- materija. I danas se nastavlja njihov štetan uticaj na čoveka, životinje i životnu sredinu. Probojno zračenje predstavlja snop svih vidova zračenja i neutrona, čije vreme dejstva ne prelazi 10-15 min od trenutka eksplozije. Jonizirajuća sposobnost probojnog zračenja karakteriše se ekspozicionom dozom zračenja, izraženom u kulonima po kilogramu. U praski kao jedinicu ekspozicione doze često se koristi vansistemsku jedinicu, rendgen (R) - količina gama-zračenja pri kojoj se u 1cm³ suvog vazduha pri temperaturi 50°S i pritisku 760 mm živinog stuba, obrazuje 2,083x10⁹ par-jona uz naelektrisanje jednako naelektrisanju elektrona (1 C/kg=3876 R). Jačina ekspozicione doze izražava se u amperima po kilogramu (1 A / kg). Stepen jačine radijacijskog dejstva uglavnom zavisi od oslobođene doze, koja se izražava u grejima( Gy), koji odgovaraju energiji od 1J jonizirajućeg zračenja bilo koje vrste, kojoj je izložena materija mase od 1kg. Ukoliko se organizam podvrgne uticajima različitih vidova zračenja primenjuje se pojam ekvivaletne doze pod kojom se podrazumeva doza kojoj je izložen organizam ili odeća pomnožena sa odgovarajućim merljivim koeficijentom datog zračenja. Ekvivalentna doza se izražava u J/kg   i naziva se  sivert (Sv).

Uticaj  jonizujućeg zračenja čovek u prvom trenutku praktično ne oseća. Stepen njegovog uticaja određuje se na osnovu vrednosti doze zračenja kojoj je čovek bio izložen, a koja se meri odgovarajućim dozimetrijskim instrumentima.

U osnovi radijacionih povreda nalazi se uticaj jonizujućeg zračenja na organizam. Radijacija postaje jonizujuća i opasna u slučajevima kada je u stanju da prekida hemijske veze molekula koji čine živi organizam. Jonizujuće zračenje predstavljaju rendgenski i gama zraci, alfa i beta čestice, kao i neutroni.

Energija koja se dobija jonizujućim zračenjem naziva se apsorbovana doza i izražava se u grejima. Apsorbovana doza zavisi od vrste jonizujućeg zračenja, budući da je biološki uticaj na organizam gama zraka, neutrona, alfa i beta čestica različit po svojoj aktivnosti. Stoga je pravilnije koristiti jedinice ekvivalentne doze za izražavanje ukupne dozvoljene doze zračenja pri radu sa izvorima jonizujućeg zračenja. 

Jonizirajuće zračenje pri dejstvu na organizam čoveka može izazvati dve vrste efekata:                         

 - determinirani (granični) efekti - radiacione bolesti, opekotine, katarakta, sterilitet, anomalije u razvoju ploda i dr.

- stohastički (izvan granica) efekti - maligni tumori, leukemija, nasledne bolesti.                                     Pri normalnim uslovima eksploatacije izvora jonizacije granične doze uticaja određuju se na osnovu „normi radijacijske bezbednosti". Kao norme radiološke bezbednosti za profesionalno izložena lica i stanovništvo određene su sledeće osnovne granice efektivne doze ozračenosti:                       a) za profesionalno izložena lica – 20 mSv/po god. za za period od 5 uzastopnih godina, ali da u nijednoj godini  efektivna doza ne pređe vrednost  od 50 mSv;

b) za stanovništvo –   1 mSv/po god. Izuzetno  u slučaju vanrednog događaja može biti odobreno prekoračenje u pojedinačnoj godini pri tome srednja godišnja vrednost u toku 5 uzastopnih godina ne pređe  1 mSv.

U svakodnevnom životu čovek prilično često dolazi u kontakt sa jonizirajućim zračenjem (gledanje filma na TV-u; rendgenografija grudnog koša, zuba, želudca; endgenografskatomografija i dr.) Pri radijacijskoj havariji, stepen štetnog dejstva zavisi od ekspozicione doze zračenja, trajanja ekspozicije, površine tela izložene zračenju, opšteg stanja tela. U određivanju dozvoljenih doza zračenja uzima se u obzir da li je zračenje jednosmerno ili višesmerno. Pri jednosmernom zračenju (u prva 24 sata posle havarije) razlikujemo 4 stepena radijacionog oboljenja.Radijacijska pražnjenja-kontaminacija pojavljuje se kao rezultat oslobađanja radioaktivnih supstanci iz radioaktivne prašine. Za razliku od drugih štetnih dejstava-efekata nuklearnih eksplozija (havarije na potencijalno opasnim objektima) radijacijsko pražnjenje-kontaminacija  zahvata veliku površinu i daljine, uticaj je dugotrajan i teško se otkrivaju radioaktivne materije koje su bez boje, mirisa i drugih spolja vidljivih karakteristika. Kretanje radioaktivne prašine zavisi od pravca i brzine vetra, reljefa teritorije itd. U sastavu radioaktivne prašine štetno dejstvo imaju γ - zraci koji izazivaju spoljašnje zračenje; β - čestice koje su pri spoljašnjem uticaju štetne za kožu, a pri unutrašnjem - za organe; α - čestice predstavljaju opasnost pri unošenju u organizam.

Doze γ - zračenja koje izazivaju oboljenja pri radijacijskim pražnjenjima iste su kao i pri prodornoj radijaciji. Pri spoljašnjem uticaju  β - čestica kod ljudi najčešće dolazi do povrede kože na rukama, u oblasti vrata, na glavi. Do unutrašnjih povreda kod ljudi i životinja, izazvanih  α i β - česticama dolazi prilikom njihovog dospevanja u organizam, uglavnom putem hrane.

  Radioaktivne materije su skoncentrisane u štitnoj žlezdi (1000 — 10000 puta više nego u drugim organima), jetri (10 — 100 puta više), što dovodi do njihovog jakog zračenja koje može izazvati ili pucanje tkiva ili pojave otoka (štitne žlezde) ili narušavanje funkcija (jetra i dr.).    Radioaktivna prašina zagađuje-kontaminira  zemljište i biljke. U zavisnosti od količine čestica na biljkama se može zadržati 8 — 25% radioaktivne prašine pale na zemlju. Radijacijski uticaj kod biljaka manifestuje se usporenim rastom i razvojem, smanjenjem plodnosti, smanjenjem reproduktivnog kvaliteta semena, krtole. Pri velikim dozama zračenja moguće je sušenje biljaka. Pri dozi ozračenja od 100 jedinica i više razvija se akutna radijaciona bolest različitog stepena težine. Doze ozračenja od 600-700 jedinica smatraju se praktično smrtonosnim.

Vanredne situacije ekološkog karaktera mogu se podeliti na:

1) Vanredne situacije, povezane sa promenom stanja kopna (tla, unutrašnjosti zemlje, predela); (katastrofalna uleganja, kliženja, odronjavanja zemljine površine zbog  pokretanja unutrašnjosti zemlje pri dobijanju ruda i druge delatnosti čoveka;  prisustvo teških metala (među njima i radionukleida) i drugih štetnih  materija u tlu (zemljištu) iznad maksimalno dozvoljenih koncentracija; Intenzivna degradacija tla, opustošenje na širim teritorijama zbog erozije,  zasoljenosti, bolesti i dr.; krizne situacije, povezane sa iscrpljivanjem neobnovljivih prirodni  resursa; kritične situacije, povezane sa prepunjivanjem stovarišta (đubrišta)  industrijskim ili svakodnevnim otpadom i zagađenje prirodne sredine) 

                                       

2) Vanredne situacije  povezane sa promenom sastava i svojstva atmosfere (vazdušne sredine):     ( izražena promena vremena ili klime kao rezultat antropogene delatnosi; povećanje maksimalno dozvoljenih koncentracija štetnih primesa u  atmosferi; temperaturne inverzije iznad gradova;  izražena “glad za kiseonikom” u gradovima; znatno povećanje maksimalno dozvoljenog nivoa gradske buke;  stvaranje šire zone kiseonikovih oksida; ništavanje ozonskog sloja atmosfere; znatna promena prozračnosti atmosfere)     

                                              

3) Vanredni događaji, povezani sa promenom stanja hidrosfere (vodene  sredine); značajan nedostatak vode za piće zbog iscrpljivanja voda ili zagađenja; Istrošenost vodenih resursa, neophodnih za organizovanje svakodnevnog   privrednog vodosnabdevanja i obezbeđenje tehnoloških procesa;  narušavanje privredne delatnosti i ekološke ravnoteže zbog zagađenja  zona unutrašnjih mora i svetskog okeana.

4) Vanredne situacije povezane sa promenom stanja biosfere; iščezavanje vrsta (životinja, biljaka osetljivih na promene uslova sredine); uništenje biljaka na široj teritoriji ; značajne promene sposobnosti biosfere za reprodukciju obnovljivih resursa; masovno uništenje životinja.

Vanredne situacije tehničkog i tehnološkog karaktera mogu se podeliti na:

a)Transportni udesi i  havarije (udesi i havarije teretnih vozila;udesi i havarije putničkih vozila; udesi i havarije teretnih brodova; udesi i havarije  putničkih brodova; avionski udesi  na aerodromima i u naseljenim mestima; avionski udesi van aerodroma i naseljenih mesta; udesi i nezgode (katastrofe) u drumskom saobraćaju; udesi i havarije transporta na mostovima u tunelima i na železničkim prelazima; havarije na magistralnim cevovodima)

b)Požari, eksplozije (u zgradama, na komunikacionim i tehnološkim opremama industrijskih objekata; na objektima proizvodnje, prerade i čuvanja lako zapaljivih sagorivih materija;u transportu; u tunelima, podzemnim rudarskim jamama, metroima;  u zgradama i postrojenjima stambene i društvene namene)

c)Havarije sa izbacivanjem (opasnošću od izbacivanja) jakih otrovnih  materija ( pri  proizizvodnji, preradi ili čuvanju (ukopavanju); u transportu ; stvaranje i širenje otrovnih materija u procesu odvijanja hemijskih reakcija, koje su počele kao rezultat  udesa i havarije sa hemijskom municijom)

d) Havarije sa izbacivanjem (opasnošću od izbacivanja) radioaktivnih  materija (na atomskim centralama, atomskim energetskim postrojenjima proizvodne ili istraživačke namene ;  u ustanovama nuklearnog-gorivnog ciklusa; transportnih sredstava i kosmičkih aparata sa nuklearnim uređajima ili radioaktivnim tovarom na brodu; industrijskih i eksperimentalnih nuklearnih eksplozija; sa nuklearnom municijom, ili na mestima njenog čuvanja (nalaženja, instaliranja)).

e) Havarije sa izbacivanjem (opasnošću od izbacivanja) biološki opasnih  materija (u industrijskim preduzećima i u naučno-istraživačkim ustanovama (laboratorijama); u transpotru; biološka municija)

f) Iznenadno rušenje zgrada (proizvodnih zgrada i postrojenja; zgrada i postrojenja stambene i društvene namene;  transportne komunikacije).

g) Havarije na elektro-energetskim sistemima (na autonomnim elektranama sa dugotrajnim prekidom elektrosnabdevanja svih potrošača;  na elektro-energetskim sistemima (mrežama) sa dugotrajnim prekidom  elektrosnabdevanja osnovnih potrošača ili šire teritorije; ispad iz sistema (kvar) transportnih električnih kontaktnih mreža)

h) Havarije na komunalnim sistemima snabdevanja ( na kanalizacionim sistemima sa masovnim izbacivanjem zagađujućih materija; na toplotnim mrežama (sistemima koji provode vruću vodu) kada je hladno vreme; na sistemima koji sanbdevaju stanovništvo vodom za piće;  na komunalnim gasovodima)

i) Havarije na postrojenjima za čišćenje( na postrojenjima za čišćenje stočnih voda industrijskih preduzeća sa masovnim izbacivanjem zagađujućih materija; na postrojenjima za čišćenje industrijskih gasova sa masovnim izbacivanjem zagađujućih materija

j) Hidrodinamičke havarije (probijanje brana (nasipa, ustava, premošćenja) sa stvaranjem talasa i katastrofalnim poplavama; probijanje brana sa stvaranjem probojne bujice; probijanje brana (nasipa, ustava, premošćenja) koje izaziva spiranje plodnog tla ili taloženje naslaga na široj teritoriji