Sluzbeni PSI

Brojnim  eksperimentima naučno je utvrđeno da su pojedina čula kod pasa, bez obzira na evidentne razlike između predstavnika pojedinačnih rasa pasa, znatno razvijenije nego čovečije. Pored znatno veće površine nosne sluznice, koja kod nemačkog ovčara iznosi 150cm2, a kod čoveka samo 5cm2, gustina rasprostranjenosti vrlo osetljivih mirisnih  ćelija (u proseku 16puta veća kod pasa nego kod čoveka) utiče na to da je razvijenost i osetljivost čula mirisa kod pasa daleko veća. Utvrđeno je i da pas koji nije prosao obuku  može da razlikuje oko pola miliona različitih mirisa i to u tako malim koncetracijama u kojima ih ljudski nos uopšte ne može osetiti. Specijalističkom obukom ova sposobnost se može dodatno razviti.

Čulo sluha je takođe veoma dobro razvijeno, pogotovo kod predstavnika onih rasa koje imaju veće, pokretne ili uspravne ušne skoljke. Zvuk slabog iteziteta, koji čovek čuje na daljini od 4m, pas moze da registruje na daljini od 20m, lokalizujući pri tome njegov izvor uz odstupanje od maksimum 5 stepeni.

Uprkos tome što fiksne objekte vidi slabije nego čovek, pas je u stanju da i na razdaljini od 250-300m zapaža kretanje objekata i pokrete.

Najbogatiji ljudi potonuli sa TITANIKOM

Početkom 20. veka trojica najbogatijih ljudi u SAD i svetu bili su Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su nastradala u brodolomu "Titanika". Astor je bio najbogatiji čovek sveta, čija se imovina procenjivala na tadašnjih 500 miliona dolara! Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima. Astori su bili najuticajnija dinastija u Americi. Džon Džejkob Astor je obilato finansirao američku vojsku i važio je za velikog američkog patriotu.
Izador Štraus je bio vlasnik robnih kuća, a Benjamin Gugenhajm naslednik više rudnika zlata, srebra i bakra. Ova trojica bogatih ljudi suprotstavljala su se formiranju američkih federalnih rezervi koje su imale ulogu zvanične američke centralne banke. Posle tragedije "Titanika", odnosno pogibije Astora, Gugenhajma i Štrausa, međunarodni bankari su imali čistiji put do svog cilja.
Prema analizi koju je napravio Dag Jurči, glavnu ulogu u potapanju "Titanika" imao je zapovednik broda Edvard Smit. Belfast je većinom protestantski grad i jezuiti su ih mrzeli, pa je sasvim moguće da je brod građen s namerom da bude potopljen. Jurči tvrdi da je kapetan broda Smit bio jezuita, odnosno "sveštenik" u civilu, a strogo prikriven način rada jezuita najveća je nepoznanica.
Ko je u slučaju Edvarda Smita bio čovek čijoj volji i naredbi je on morao da se podredi i to čak plati životom? To je otac Fransis Brauni, najmoćniji jezuita u Irskoj, koji je u trenutku isplovljavanja "Titanika" iz Sautemptona bio na njemu. On je u Kvinstaunu napustio brod koji će tri dana kasnije doživeti katastrofu. Pre nego što je izašao sa broda, napravio je seriju odličnih snimaka, koji će odmah posle nesreće osvanuti na naslovnim stranama velikih svetskih listova.

Lepenski vir

Lepenski Vir je spektakularno arheološko nalazište u Srbiji koje je kolevka Evrope. Lepenski Vir je i naziv velikog vira na sredini Dunava kod Đerdapske klisure, zvane "gvozdena kapija", udaljen oko 15 km od Donjeg Milanovca. Lepenski Vir je otkrio i istražio šezdesetih godina 20. veka prof Dragoslav Srejović, u delu projekta očuvanja arheoloških iskopina tokom izgradnje veštačkog jezera uzvodno od izlaza Dunava iz Gvozdene Kapije. Gvozdena kapija poseduje izvanredno očuvano prirodno okruženje, sa posebno povoljnom mikroklimom. Zahvaljujući gustini padavina, blagim prelazima godišnjih doba, relativnoj atmosferskoj vlaznosti, odsustvu oštrih vetrova i velikih promena temperature, krečnjačkom zemljištu koje zadržava toplotu, kao i sigurnim izvorima hrane, stanovnicima Lepenskog Vira je bilo jednostavno da ostvare svoju kulturu, čije bogatstvo i originalni sadržaji ne mogu da se porede sa ni jednom kulturom toga doba, kao ni kulturama kasnijih perioda. Djerdapska klisura sa Gvozdenom kapijom je središte Nacionalnog Parka Djerdap, u prijemnoj fazi UNESCO svetskog nasledja.

Lepenski Vir je mezozoički arheološki kompleks, što znači da datira iz srednjeg kamenog doba. Lepenski Vir je bio naseljen prvim stočarima u Evropi oko 8000 godina p.n.e., nakon otapanja ogromnih ledenih glečera koji su obuhvatali veći deo severne hemisfere, kada je klima postala toplija. Blaga klima na rečnim terasama Dunava, sa stenovitim vrhom Treskavcem, trapezastog oblika, odmah preko puta, privlačila je stanovnike kulture Lepenskog Vira. Ljudi Lepenskog Vira su bili "deca Sunca" i gradili /današnjim ljudima neobične/ kolibe jedinstvenog trapezastog oblika, sa ulazom okrenutim prema Dunavu i pravouganim ognjištem ozidanim kamenim blokovima, kao i sa malenim grobovima u istoj jedinici. Ognjistu i vatri je davano centralno mesto prema istoku, cime je naglasavana veza sa radanjem topline i svetlosti izlazeceg Sunca. Kuća je značila stabilnost i sredjenost, a kosti predaka su pojačavale tu stabilnost i vezu sa prošlošću. Lepenski Vir je najpoznatiji po vrhunski isklesanim kamenim figurama ljudi sa velikim očima i ribolikim usnama, verovatno u svrhu obožavanja idola lovaca i ribara, zavisnih od moćne reke Dunav, koji predstavljaju najstarije primere kamene plastike i prvu monumentalnu umetnost nastalu nakon Ledenog doba. Najnovija arheološka istraživanja potvrdjuju da su u ovom području boravili stanovnici 30.000 godina pre nove ere. Zivot na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada se njegovi stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama. Lepenski Vir je Spomenik kulture od izuzetnog značaja, pod zaštitom Republike Srbije. Na arheološkom nalazištu Lepenski Vir i svojevrsnom praistorijskom muzeju na otvorenom, otkriveni su primerci nakita i oruđa od kosti i kamena, kao i isklesane kamene ploče sa simbolima i znakovima koji najverovatnije predstavljaju osnovno pismo čovečanstva /vinčansko pismo/

Maslina

Smatra se da je to vrlo stara kultura, poreklom verovatno iz Sirije. Gajenje masline ograničeno je niskim negativnim temperaturama. Najviše se gaji u pojasu Sredozemnog mora: u Španiji, Italiji, Grčkoj, Portugaliji i drugim.

Maslina se gaji na uobičajan način kao i druge vrste voćaka. Zemljiste se pripremi na celoj površini ili se kopaju jamići. Dubina nakoju se zemljište priprema iznosi 60 do 70cm. Sadnice se proizvode kaletmljenjem ili na neki od vegetativnih načina razmnožavanja.

Maslina se odlikuje krivim deblom, koje je usukano i kvrgavo. Kruna može da se formira po želji. Donosi plod na jednogodišnjim grančicama. Zimzeleno je jer listovi otpadaju posle 2 do 3 godine. Vrlo kasno cveta. Plod je koštunica sa podkožicom, tamne boje kad plod sazri. Veličina ploda varira od 2 do 25 grama.

Od cvetanja do sazrevanja plodova potrebno je 110 dana. Sazreli plodovi sadrže oko 22% ulja, mada procenat najviše zavisi od sorte.

Morfološke i fiziološke osobine šljive

Šljive imaju stablo osrednjih razmera, a mogu biti i žbunaste. Koren se razvija dosta duboko glavna masa žila ide do 0,10 do 0,70 m dubine. Do 50 cm dubine nalazi se 70% mase korenovog sistema. Pojedine žile dostižu i do 2 m. U horizontalnom pravcu korenovog sistemase razvija 8m i više. Prem tome žile se razvijaju više površinski. Odlika šljiva je da u velikoj meri razvijaju izdanke i izbojke. Zahvaljujući tom svojstvu šljiva je veoma rasprostranjena voćna vrsta ne samo kod nas već i u nekim drugim Evropskim zemljama.

Šljiva ima piramidalnu ili okruglu krunu, koja se kod raznih sorti često osetno razlikuje.

Cvetni pupoljci šljive formiraju se po pravilu od jula, mada vreme početka formiranja zavisi od mnogih činilaca: početak vegetacije, veličine prinosa, vremenskih prilika, primenjene agrotehnike... cvetni pupoljci su pojedinačni sa jednim, dva ili tri cveta. Iz pupoljka se razvija cvet i lišće. Cvet je beo ili zelenkastobeo i sitan.

Rodnost šljive je vrlo različita (50-250 kg) po stablu.

Poreklo, značaj i rasprostaranjenost jabuke

Jabuka spada u najrasprostranjenije i privredno najkorisnije vrste voćaka. Za gajenje jabuke postoje povoljni uslovi u Evropi, Severnoj Americi i nekim delovima Azije. Azija je verovatno ishodni centar jabuke. Najveći broj vrsta divljih jabuka je iz Azije i to sa područja Himalaja. Gajenje jabuke se preko Grčke širilo u evropske zemlje. Proizvodnja jabuje je, u odnosu na drugo voće, najveća. Najviše jabuka proizvodi Evropa 60% od ukupne svetske proizvodnje. Svetsko tržište je snabdeveno tokom cele godine svežom jabukom. Procenjuje se da se u svetu proizvede 25.000.000 tona jabuke. Najveći proizvođači su SAD, Italija, Fracuska, Nemačka, Japan, Poljska i dr.

Jabuka se koristi za potrošnju u svežem stanju i u industriji. Njeni plodovi troše se u svežem stanju tokom cele godine. Ona je vrlo značajna i zbog toga što je, kod nas, po broju stabala na drugom mestu.

Uticaj alfatoksina na ljude

Афлатоксини су природни микотоксини које производе многе врсте Аспергиллус гљива, од којих су најзначајније Аспергиллус флавус и Аспергиллус параситицус. Афлатоксини се стварају на пољу и током складиштења, а најчешће се могу наћи у кукурузу, сусаму, кикирикију, памуку, пиринчу, пистаћима, семенкама бундеве, бадему, лешнику, сунцокрету, соји, сушеном воћу, зачинима, млеку и млечним производима и месу.

Утицаји афлатоксина на здравље:

Због широке распрострањености буђи у природи, и због чињенице да житарице и бројне супстанце које се добијају из житарица улазе у састав великог броја прехрамбених производа, као и због релативне хемијске стабилности афлатоксина, готово је неминовно да се у свакодневној исхрани сусретнемо са микроскопским количинама ових отрова. Ипак, метаболизам људи је у поређењу са другим животињским врстама приметно отпорнији на појаву афлатоксина у храни, за шта највероватније треба захвалити еволутивној прилагођености људи на исхрану житарицама. Животињске врсте попут риба и паса, које се природно не хране житарицама, нису имале потребу да развијају хемијске одбрамбене механизме против ових супстанци, тако да су оне знатно осетљивије на њих.

Б1 афлатоксин је једина супстанца из групе афлатоксина која се налази на листи канцерогених материја. Показује штетне утицаје пре свега на ћелије јетре, како у смислу токсичности, тако и у смислу повећања ризика за појаву рака јетре. Ипак, медицинске студије указују на то да се рак јетре ретко јавља само као последица интоксикације афлатоксином Б1, већ је потребно да она буде удружена са другим факторима ризика попут хроничне инфекције вирусом хепатитиса и сл.

На појаву афлатоксина су најосетљивија деца. Код деце хронично изложене дејству високих концентрација ових супстанци појављују се озбиљне сметње у физичком и психичком развоју, а примећује се и повећана вероватноћа појаве рака јетре у каснијим животним добима. Нарочито су осетљива деца са већ постојећим другим имунолошким проблемима, као и деца која оскудевају у храни. Због наведених фактора ризика, утицај афлатоксина на младе најизраженији је у одређеним областима Подсахарске Африке.

Преживари у свом телу поседују биохемијске одбране против афлатоксина, што значи да они, уколико се хране контаминираном храном, врше њихово делимично инактивирање, тако да се у свежем млеку крава не може наћи опасни и канцерогени Б1, већ његов дериват, знатно мање опасан М1 афлатоксин за који за сада само постоји сумња да је канцероген. Афлатоксини се никада не излучују у потпуности из тела животиња, због чега се неке од ових супстанци могу налазити и у месу које се користи за људску исхрану - у веома малој количини у мишићима (“црвеном” и “белом” месу), у највећој мери у изнутрицама (унутрашњим органима), а пре свега у јетри (“црној џигерици”).

М1 афлатоксин се не разграђује пастеризацијом нити процесима који се примењују у циљу смањивања садржаја масноћа у млеку, што значи да се може наћи у свежем, пастеризованом и дуготрајном млеку. Други процеси за прераду млека (тј. ферментација) којима се добијају млечне прерађевине разграђују афлатоксине или везују њихове молекуле у виду неутралних протеинских комплекса, тако да се они по правилу не могу наћи у активном стању у сиру, киселом млеку, јогурту и сродним производима.

Одређене имунолошке студије сугеришу да повећање уноса свежих биљних намирница попут шаргарепе, целера и першуна ублажује штетне утицаје афлатоксина на здравље људи.

Sve što ste ikada hteli da znate o CIGLI

Opeka ili cigla je zidni građevni materijal koji se dobija formiranjem, sušenjem i pečenjem plastične smese glinenog materijala, peska i vode. Opeka je najmasovniji proizvod keramičke industrije.

Podela opeka:
Puna opeka, šuplja, zidni blokovi, monta, specijalna opeka...

Puna opeka:
Dobija se pečenjem, mašinski ili ručno oblikovanjem gline.

Uslovi kvaliteta:
Pravilan oblik, pravilnih ivica i ravnih strana. Dimenzije su 250/120/65 mm. Površina može da bude glatka i izbrazdana (dubna brazde maks 5 mm.)
Pukotine u pravcu debljine su dozvoljene, stim da ne budu jedna nasuprot drugoj,
Marka pune opeke je 7,5; 10; 15; 20 (bar 0,1 Mpa),
Procenat upijanjanvode mora da iznosi u proseku min 6%.
Treba da je otporna na mraz
Ne sme da sadrži soli rastvorljivih u vodi više od 2%
Ne sme da sadrži slobodnog živog kreča u količini i veličini koja bi štetno uticala na trajnost opeke, odnosno dovela do raspadanja i oštećenja
Skladištenje se vrši u pravilnim slojevima, po markama. Isporučuje se sa ambalažom ili bez nje, ali se utovar i istovar obavljaju bez bacanja.

Fasadna puna opeka od gline:
Fasadne pune opeke su elementi od pečene gline. Marke opeke su: 10, 15, 20 [bar 0,1 Mpa]. Namenjene su izradi spoljnih i unutrašnjih zidova koji se ne malterišu.

Fasadna puna opeka od gline:
Fasadne pune opeke su elementi od pečene gline. Marke opeke su: 10, 15, 20 [bar 0,1 Mpa]. Namenjene su izradi spoljnih i unutrašnjih zidova koji se ne malterišu.

Uslovi kvaliteta:
Mogu biti prirodne boje ili površinski obrađene (angobirane, reljefne itd.)
Moraju biti oblika pravougaonog paralelopipeda, 250/12/65 (55) mm, pravih oštrih ivica, ravnih strana, a mogu imati i zaobljene ivice,
Moraju imati po dve susedne bočne površine čisto izrađene
Površine mogu biti ravne, brazdane ili žljebljene.
Okrnjene ivice ili rogljevi dozvoljavaju se na tri mesta u dubini 15 mm stim da se ne smeju nalaziti na dvema vidljivim (u ugrađenom stanju) stranama<
Na vidljivim površinama ne sme da bude prslina i pukotina
Vidljive površine ne smeju da budu iskrivljene
Upijanje vode mora da iznosi najmanje 6% a najviše 18%
Moraju biti postojane na mrazu
Opeke ne smeju sadržavati slobodnog kreča koji bi štetno uticao na njihovu trajnost i estetski izgled
Ne smeju sadržavati soli koje kada ih voda rastvori mogu izazvati iscvetavanje i na vidljivim površinama. Soli rastvorljivih u vodi ne sme biti više od 0,1 %.

Adolf Hitler

Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889 — Berlin, 30. april 1945) je bio nemački političar i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar. Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934. Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine.

Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh.

Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939, zbog čega su Velika Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat.

Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja, poznatiji kao holokaust.

U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u firerovom bunkeru.

Kosovo 1389

Kosovska bitka (ili boj na Kosovu) je vođena na Vidovdan 15. juna 1389. godine (praznik joj je danas 28. juna po Gregorijanskom kalendaru) nedaleko od Prištine, između srpskih i osmanskih snaga. Srpske snage je predvodio knez Lazar Hrebeljanović i među njima su bile i snage njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turske vojske nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.

U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova (Miloš Obilić) je uspeo da ubije sultana Murata. Njegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.

Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu.

Lazarevi naslednici su pod pritiskom mađarskih napada (jesen 1389) i njihovih kontakata sa Vukom Brankovićem, sklopili u prvoj polovini 1390. godine mir sa Bajazitom i priznali njegovu vrhovnu vlast. Uz pomoć njegovih trupa, oni su uspeli da potisnu Mađare i povrate izgubljene predele u zapadnoj Srbiji.

Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi. Ona je tokom narednih vekova postala centralni motiv srpske narodne epske poezije i centralni motiv srpskog nacionalnog identiteta.

Holokaust

Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika. U rane primere Holokausta uključuju se pogrom tokom Kristalne noći i Eutanazijski program T-4, što se kasnije razvilo u upotrebu odreda smrti i koncentracionih logora, kao i masovne i centralno organizovane pokušaje da se usmrti svaki mogući pripadnik skupina na koje su ciljali nacisti.
 
Evropski Jevreji bili su glavne žrtve Holokausta, koji su nacisti zvali Konačno rešenje jevrejskog pitanja. Kao posledice Drugog svetskog rata, pa i samog Holokausta, prvo je došlo do suđenja i Nirnbergu, gde je istaknutim nacistima suđeno za zločine tokom rata. Kao kulturološka revolucija, došlo je i do entnacifirunga — denacifikacije, kao i do Dogovora o reparacijama između Izraela i Zapadne Nemačke. Ceo proces prati i poricanje Holokausta, kojim se Holokaust prikazuje kao sasvim opravdano delo.
Poreklo reči

Holokaust (grčki olokauston: potpuno spaljen, od prefiksa olo i kauston, spaljen) je žrtva paljenica bogovima ili dušama pokojnika kod Grka i Rimljana, pri kojoj se obično (za razliku od drugih tipova žrtava) spaljivala cela žrtvena životinja. Kod starih Izraelaca postojao je analogni obred spaljivanja celog jagnjeta (hebrejski olam kalil: uništenje ognjem).

Reč Holokaust prvi je za taj genocid (koji sami Jevreji označavaju hebrejskom rečju Šoa - nevolja, uništavanje) upotrebio crkveni sabor protestantskih crkava tadašnje Zapadne Nemačke. Postepeno je ušao u opštu upotrebu i danas je to osnovno značenje reči. Upotrebljen je zbog posebnog značaja i intenziteta mržnje prema Jevrejima i ideološke osude judaizma, koja se izdvaja od postupaka prema drugim nacističkim žrtvama, a ima svoje duboke korene u hrišćanskoj civilizaciji (antisemitizam).

Termin je postepeno ušao u opštu upotrebu u raznim jezicima do 1970-ih godina. Međutim, u Opštoj enciklopediji JLZ, 3. svezak (1977), u članku Holokaust navodi se samo izvorno značenje.

Postoje razlike u opsegu primene pojma. U širem značenju, obuhvata i genocid nad Romima i Slovenima, kao i uništavanje drugih grupa koje je nacistički režim sprovodio: homoseksualaca, duševnih bolesnika, političkih protivnika, poljskih i sovjetskih ratnih zarobljenika, Jehovinih svedoka itd.

Juda Iskariotski

Juda Iskariotski je (prema Novom zavetu) najviše poznat kao izdajica Isusa Hrista, kojeg je odao nakon Poslednje večere Farisejima u Getsemanskome vrtu sa poljubom na levu strana lica. Takav čin podmuklog izdajstva se i danas zove judin poljubac. Juda je izdao Isusa Hrista za 30 srebrenika (tirskih šekela) koje mu je platio jevrejski sveštenik Kajafa.

Nakon toga što je uvidio šta je uradio, Juda Iskariotski je (prema Matejevom jevanđelju) vratio pare Jevrejima a potom se obesio o drvo nazvano lat. Cercis Siliquastrum koje se danas zove Judino drvo.