недеља, 14. април 2013.

IBM personalni računar



Na kraju 1980. IBM je odlučio da krene u ozbiljnu utakmicu na tržištu personalnih računara
niske cene, koje se brzo razvijalo. Kompanija je osnovala Odeljenje ulaznih sistema (Entry
Systems Division), smešteno u Boca Ratonu, na Floridi, da razvije novi sistem. Odeljenje je
smešteno namerno daleko od IBM-ovog glavnog štaba u New Yorku ili bilo kojeg drugog
objekta, sa željom da novo odeljenje bude sposobno da radi nezavisno kao odvojena jedinica.

Ovu malu grupu činilo je 12 inženjera i konstruktora, pod vođstvom Dona Estridga. Šef
konstruktora u timu bio je Lewis Eggebrecht. Odeljenje ulaznih sistema je bilo zaduženo
za razvoj IBM-ovog prvog pravog PC-ja (IBM je razmišljao o sistemu 5100, razvijenom 1975.
godine, kao o inteligentnom programabilnom terminalu pre nego kao o pravom računaru,
iako je on to uistinu bio). Skoro svi ovi inženjeri bili su premešteni u novo odeljenje sa
projekta System/23 DataMaster, koji je 1980. predstavio mali računarski sistem za
kancelarije, neposrednog prethodnika IBM PC-ja.

Konstrukcija DataMastera uticala je mnogo na konstrukciju PC-ja. Kod DataMastera
sve je napravljeno u jednom komadu, sa integrisanim ekranom i tastaturom. Ovo je imalo
svoja ograničenja, pa su ekran i tastatura postali zasebni elementi na PC-ju, ali su ipak
izgled PC tastature i električna konstrukcija prekopirani sa DataMastera.
Nekoliko drugih delova IBM PC sistema takođe potiču od DataMastera, uključujući
sabirnicu za proširenje (ili ulazno/izlazne slotove), što podrazumeva ne samo fizički isti
62-pinski priključak, već takođe skoro istovetnu namenu pinova. Ovo kopiranje bilo je
moguće jer je PC koristio isti kontroler prekida kao i DataMaster i sličan kontroler direktnog
pristupa memoriji (DMA). Takođe, kartice za proširenje već napravljene za DataMaster
mogle su se lako prepraviti za rad u PC-ju.

DataMaster je za CPU koristio Intelov procesor 8085, koji je imao ograničenje adresiranja
na 64 Kb i osmobitnu unutrašnju i spoljnu sabirnicu podataka. Ovakvo uređenje navelo je
tim konstruktora PC-ja da za CPU upotrebi Intelov procesor 8088, koji je nudio mnogo
veću granicu adresiranja memorije (1 M), i unutrašnju šesnaestobitnu, ali samo osmobitnu
spoljnu sabirnicu podataka. Osmobitna spoljna sabirnica podataka i sličan skup instrukcija
dozvolili su da se 8088 lako uklopi u raniju konstrukciju DataMastera.

Estrigde i tim konstruktora brzo su razvili konstrukciju i specifikacije za novi sistem.
Pored pozajmljivanja od System/23 DataMastera, tim je proučavao tržište, što je takođe
 imalo ogromnog uticaja na konstrukciju IBM PC-ja. Projektanti su sagledali preovlađujuće
standarde i postojeće uspešne sisteme toga doba, učili iz uspeha tih sistema, i u novi PC
ugradili su sve njihove mogućnosti – pa i više. Sa parametrima za konstrukcije očigledno
izvedenim na osnovu zahteva tržišta, IBM je napravio sistem koji je bio potpuno sposoban
da popuni prazninu na tržištu.

IBM je razvio svoj sistem (od ideje do isporuke sistema koji mogu da funkcionišu), za
jednu godinu, koristeći postojeće konstrukcije i kupujući što je moguće više komponenti
od drugih isporučilaca. Odeljenje ulaznih sistema bilo je nezavisno od drugih odeljenja
IBM-a i moglo je da koristi pomoć izvan kompanije, ne prolazeći kroz birokratske procedure
koje su zahtevale isključivu upotrebu IBM-ovih resursa. IBM je razvoj jezika za PC i
operativnog sistema ugovorio sa malom kompanijom po imenu Microsoft. Ova odluka
predstavlja glavni činilac koji je Microsoftu omogućio da se danas učvrsti kao dominantna
sila u oblasti PC softvera.

Нема коментара:

Постави коментар