Klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača

Snažan antropogeni uticaj na prirodnu sredinu počinje da se ispoljava na klimatskim uslovima, čije su moguće promene tokom ovog veka mnogi naučnici već odredili kao globalni problem čovečanstva. S jedne strane, ta pojava je nesumnjivo opasna, tako da je ekolozi svrstavaju u probleme visokog stepena ekonomske (dakle, i socijalne) opasnosti. S druge strane, naučnici koji proučavaju klimatske pojave tretiraju proces klimatskih promena kao evolucioni proces koji se odvija veoma, veoma sporim tempom, tako da često liči na jednostavne klimatske fluktuacije – izvesno otopljavanje, koje je zabeleženo u prošlom veku može zameniti zahlađenje približno u istim temperaturnim granicama u sličnim vremenskim istorijskim intervalima itd. Svi priznaju da problem postoji, i čovečanstvo mora jasno shvatiti njegove uzroke, karakter i posledice, a ukoliko je to moguće, i mere koje je nužno preduzeti u cilju njegovog otklanjanja ili barem ublažavanja štetnih posledica klimatskih promena. Sada promene ekološkog stanja planete kao posledica antropogene delatnosti počinju osetno da utiču na klimu i da neposredno deluju na lokalne vremenske uslove. U sve većem stepenu se ispoljava dobro poznati efekat staklene bašte. Prema podacima NASA, na planeti je tokom prošlog veka temperatura porasla za 0,8^o C. Otopljavanje je neravnomerno (na većim geografskim širinama promene temperature su skoro 3,5 puta veće, nego kod ekvatora) i jače je izraženo zimi. Primetnije otopljavanje zabeleženo je u poslednjoj četvrtini XX veka. Prosečna temperatura prizemnog sloja vazduha za 25 godina porasla je za 0,7^o C, u ekvatorijalnom pojasu temperatura se nije promenila, ali što se ide bliže polovima to je otopljavanje primetnije. Temperatura vode ispod leda u zoni Severnog pola porasla je skoro za 2^o C, usled čega su počeli da se otapaju donji slojevi leda i dolazi do postepenog rasta nivoa svetskog mora. Prema procenama naučnika, prosečan nivo mora do 2100. godine mogao bi da se poveća 20 – 90 cm. Osim globalnih efekata, kao što su suša na srednjim geografskim širinama, poplave, klizanje tla u zonama razvijene zemljoradnje, to može izazvati katastrofalne posledice za zemlje čija se teritorija nalazi na nivou mora (Australija, Holandija, Japan, neke oblasti SAD). Na osnovu proračuna rađenih uz korišćenje kompjuterskih modela utvrđeno je da će se, ukoliko se nastavi sadašnja brzina ispuštanja gasova staklene bašte u atmosferu, kroz 30 godina prosečna temperatura na zemljinoj kugli povećati za 1^o  C. Pri tome će globalno otopljavanje biti praćeno povećanjem količine padavina (do 2030. godine za nekoliko procenata) i podizanjem nivoa svetskog mora (do 2030. godine – za 20 cm, do kraja veka – za 65 cm). Tako značajan porast nivoa svetskog mora  bi mogao da predstavlja opasnost za opstanak oko 800 miliona ljudi. Biće potopljene nizije u priobalju mnogih zemalja, doći će do potapanja i razaranja obalske zone i nizija u deltama brojnih reka sa gradovima i naseljima na njihovim obalama. Porast prosečnih godišnjih temperatura izazvaće pomeranje svih klimatskih zona od ekvatora prema polovima, što desetinama i stotinama miliona ljudi može oduzeti mogućnost da žive i rade kao što su navikli. Rast temperature će dovesti do ubrzanog razmnožavanja insekata (komaraca) i štetočina koje uništavaju šume, tako da bi se oni mogli oteti kontroli svojih prirodnih neprijatelja (ptica, žaba i sl.), tropske i suptropske vrste insekata će se širiti na sever, a zajedno sa njima na prostore umerene geografske širine doći će i bolesti kao što su malarija, tropske virusne groznice i drugo. Moguće globalne klimatske promene negativno će uticati na zdravlje stanovništva, pojačaće uticaj faktora okoline na čoveka, uticaće na vremenski i sezonski razvoj bolesti u mnogim zemljama. Ako sumiramo sve moguće posledice klimatskih promena na čoveka, možemo izdvojiti sledeće pravce: opšti uticaj klime u različitim uslovima prirodne okoline, društvenih i ekonomskih uslova; toplotni udar; zagađenje vazduha; hemijsko zagađenje; opadanje kvaliteta vode; bolesti izazvane parazitima; pojačano ultraljubičasto zračenje. Posledice klimatskih promena svakako će se odraziti i na stanje energetike. Oštećenja ozonskog omotača ogromnih razmera primećena su u određenim periodima. Tako je, na primer, tokom prolećnih meseci iznad Antarktika primećeno postepeno razaranje ozonskog sloja u stratosferi, koje je ponekad iznosilo i 50% od njegove ukupne količine u atmosferi posmatranog regiona. Rascep u ozonskom omotaču prečnika preko 1000 km, koji je nastao iznad Antarktika i pomera se prema naseljenim oblastima Australije,  nazvan je «ozonskom rupom». Tokom određenih godina dimenzije posmatranih ozonskih rupa su se mogle uporediti sa površinom Antarktika, a ponekada su čak zahvatale i južne oblasti Australije i kraj kopna Južne Amerike. Ozonski omotač ima veoma važnu ulogu za opstanak žive prirode, pošto on predstavlja prirodnu barijeru koja štiti sve žive organizme na Zemlji od štetnog uticaja ultraljubičastog zračenja Sunca, tako da poremećaj ravnoteže u toj oblasti može imati zaista kobne posledice. Dakle, već je pouzdano dokazano da pri delovanju povećanih doza kratkih ultraljubičastih zraka Sunca, koji odgovaraju smanjenju ozona za 25%, dolazi do smanjenja biološke produktivnosti mnogih biljaka, smanjuje se rod poljoprivrednih kultura, dolazi do genetskih promena. Smanjivanje ozonskog omotača je pogubno za zdravlje čoveka: značajno se povećava verovatnoća dobijanja raka kože, slabi imuni sistem, povećava se broj obolelih od katarakte, moguć je delimičan ili čak potpun gubitak vida.